POSLEDNJA KAFANA PRED PUSTINJU

Unutra skoro nikog: mačak izvaljen na prozoru, pogleda uprtog u dine, i ja, odavno odustao od omleta i kafe. Uzimam kutiju cigareta i udaram je o sto, da se duvan sabije. Dim jedino tako dopre dovoljno duboko u pluća. Mačor okreće glavu i trepće ka meni, pa ka kutiji. Njegove oči imaju boju peska. On je bio tamo i vratio se. Verovatno nekoliko puta. Ja idem samo jednom. Sa sobom nosim kaput, da se ogrnem ako zahladni ili ga stavim pod sebe, ako mi dođe da prilegnem. Palim cigaretu.
“Ne sviđa vam se?“ pita konobar i upire prstom u hranu i piće.
“A vama?“
“Nikad lepše“, odgovara i odnosi posluženje do mačora. Ovaj se uspravlja i njuši.
“Ima ko voli“, smeška se konobar.
“Stanite!“
Konobar me gleda, čeka.
“Dajte mi.“ Ispuštam dim iz pluća i pružam ruku ka tacni. “Ipak ću pojesti.“
Konobar vraća posluženje.
“Mislite da je u tome trik?“
“Nikad se ne zna.“
Dok gutam hladan omlet i pijem ustajalu kafu, mačor se vraća prozoru i trza ušima na nešto što samo on čuje u pustinjskom vetru.

****