NOVI ROMAN!

Ime: Jaz
Izdavač: Arhipelag
Godina: 2016.
Sledi: odlomak sa samog početka.
I šta onda: ništa, vidimo se na sajmu knjiga, a možda i ranije.
Uživajte.

1

naslovnica-jaz-velika

I posle toliko godina, Bogdana je budio prasak. Ovog puta su mu eksplodirale zenice i, kada je došao sebi, prešao je prstima preko kapaka da se uveri da ispod njih ipak ima nečega. Bio je prilično zadovoljan zaključkom: nalazio se u sve tri dimenzije, a i četvrta mu se postepeno vraćala dok se prevrtao po neudobnom, nepoznatom krevetu. Star čovek zna da je živ po tome što ga sve živo boli, palo mu je na pamet. I na isti način ume da razdvoji san od jave. U snu, ma koliko košmaran bio, bol ne postoji. On nastupi posle, na ovoj strani zida, ovde su mu izvori i ušća. Bol prožima dužine, širine i visine, i proteže se sekundama i godinama. Ta pomisao je trebalo da bude utešna jer je značila da su sve sanjane strahote bezopasne, ali Bogdana to ipak nije uspelo da oraspoloži. Protrljavši dlanom nos koji ga je svrbeo od hrkanja, podigao je kapke i na trenutak ostao slep. Radica je već rastvorila žaluzine i parče plavog neba zapretilo je da mu zaista iskopa očne jabučice. Osećao je osušen znoj na sebi, peckala su ga mesta natekla posle ujeda komaraca. Bilo je teško odabrati dimenziju pogodnu za bežanje.

     „Navuci bar zavesu“, promumlao je.

     Apartmanska soba u kojoj su s mukom pregurali noć mirisala je na tečnost koja ih je ošamućivala i koju su morali da kupe čim su se raspakovali prethodne večeri, pošto usluga nije podrazumevala odbranu od krvopija. Ostrvo na koje su došli ne zaprašuje se, tobože da bi se zaštitili maslinjaci, ali niko nije postavio mreže preko prozora i vrata. Zato je u svakoj prodavnici u koju su ušli, pegavi poput tifusara, postojao zaseban raf sa sredstvima protiv komaraca od kojih su najjeftinija koštala petnaest evra. Pederi grčki.

     Radica je grejala vodu na pocrnelom rešou. Miris kafe se mešao sa mirisom tečnog insekticida i Bogdan je strgnuo čaršav sa sebe i pravo iz kreveta izjurio na terasu.

     U apartmanu ništa nije valjalo, tu se fizički bol spajao sa duševnim. Damir mu je nedavno objasnio kako funkcionišu kompjuterski programi za ulepšavanje stvarnosti i pokazao mu šta mogu da urade sa, recimo, njegovom starom fotografijom iz vojske, ali kada su Radica i Bogdan u agenciji birali smeštaj, njemu nije palo na pamet da ništa od luksuza prikazanog na nacifranim prezentacijama neće zateći na licu mesta. Trošno, to je bila prava reč. Sve je bilo trošno. Kreveti su škripali i suviše lako klizili preko pločica postavljenih čak i u spavaćoj sobi, kao da je to klanica, a ne apartman. Kuhinja je bila toliko skučena da se frižider jedva otvarao, a među posuđem nije bilo šerpe. Šta su oni zamišljali, šta čovek da jede? Nije bilo šerpe, ali je zato u visećem elementu iznad sudopere stajao sekač za kuvana jaja. (Bogdan nije znao kako se to tačno zove, pa ga je zvao sekač. Ono malo sranje sa žičicama koje pritisneš na jaja kako bi ih isekao na šnite. Šnicle. Kako god… Kome to treba?) I čajnik. Obezbedili su kojekakve specijalizovane naprave, a izostavili onu opšte namene – šerpu u kojoj možeš i skuvati čaj i obariti jaje. Čim su došli, Radica mu je rekla zašto je tako, ali Bogdan nije bio zadovoljan objašnjenjem. Otkud ona zna? A ni to da je ceo Krf, pa i Dasija, u kojoj su odseli, prevashodno namenjen turistima iz Zapadne Evrope, ponajviše iz Engleske i Holandije, nije mu se činilo realnim. „Gde su, onda, ti Englezi?“, pitao je, pokazavši rukom na kompleks apartmana koje su, sve do jednog, popunili Srbi. Kada su se iskrcali iz autobusa, nekoliko saputnika se bacilo u bazen, a domaćin, sredovečan pogrbljen Grk u čijim je očima Bogdan video samo pare, pare, pare, razgalamio se i isterao ih iz vode. Zbunjeni putnici su u pustoj restoranskoj prostoriji sačekali da im se podele ključevi, kako bi, poput zatvorenika, u koloni pošli ka sobama. „Gde su ti Englezi?“, ponovio je tada, naslonivši se na zidani roštilj u toj zatvorenoj menzi, dok je Radica uspravljala preturene kofere. Prešao je prstom preko rešetke grila i pokazao joj savršeno čistu jagodicu. „Ovo niko nije palio mesecima. Godinama.“ Radica je slegla ramenima. „To je zato što im više ne dolaze Englezi. Vidiš da ni kuhinja ne radi. Neće da raspaljuju vatru za nas.“ Podigla je manji kofer i očima mu pokazala da preuzme veći. „Verovatno zato ne smemo ni u bazen“, dodala je i pošla ispred njega ka apartmanu. Pederi engleski, pomislio je.

Na terasi ga je zapahnuo topao vetar koji je dobijao zalet spuštajući se niz planinu ka moru. Mirisalo je na… hlor iz bazena. Bogdan odmahnu glavom i skrsti ruke na grudima. Zašto su uopšte došli? Zašto je pristao na ovo letovanje usred sezone, u terminu koji je uvek izbegavao, čak i dok je službovao – a tada je bilo mnogo teže otići na odmor baš kad tebi odgovara. Pretpostavljeni su mu, doduše, uglavnom izlazili u susret. Kapetan Bogomdan, govorili bi i upisivali u kalendar dane koje bi on odabrao. Kapetan Bogomdan može da ide na odmor kad god poželi. Ono što ne može jeste da dobije čin majora, ali Bogdan je o tome prestao da razmišlja davno pre nego što je otišao u penziju. Nikad se nije mnogo opterećivao činovima. Napredovanje u službi bilo je Radičin fah, ali ona je prokleta i Bogdan je to znao. Evo i sad – ta kafa preti da mu pokvari dan. Kafa, sredstvo protiv komaraca, hlor, sekač za jaja, čajnik, nepostojeći Englezi, gramzivi Grci, celo ostrvo, previše blizu Albanije.

     Bila je to njena ideja. Rekla mu je da treba da se sklone iz Beograda, makar na nedelju dana. I on je poverovao u ponuđeno rešenje, onako kako je poverovao Damiru da Fotošop menja izgled ljudi. Samo što to nije istina: ljudi se sami menjaju, sami od sebe prave nakaze. Ne treba im kompjuterski program za to. Kad je on mogao da ode, možemo i mi, pomislio je tada i pustio Radicu da odabere odredište. Naravno da je odabrala more. Krf, rekla je, gde cveta limun žut. S vremenom je shvatio koliko su poseban soj ti ljudi potekli iz krša. Ni sa čim se ne da uporediti razmišljanje onoga ko je celo detinjstvo proveo okružen sivilom. Kamen sa golih brda preti da se preseli u čoveka, ispuni ga kao onog vuka u basni sa jarićima i povuče ga ka dnu. Bogdan nije smatrao da je Radica dotakla dno, zato što nije znao gde bi to dno trebalo da se nalazi. Veći strah u njemu je izazivala pomisao da dna uopšte nema. Tada se pitao da li je sve što njih dvoje rade, te davno iscrtane šeme po kojima su se primicali i udaljavali jedno od drugog, samo bauljanje u snu lišenom dimenzija i smisla.

     Sredstvo protiv komaraca mirisalo je na limun. Sada je i kafa imala tu aromu. Toliko o slavnom Krfu. Danas je sve lažno. Ljudi su lažni, mirisi su lažni, ostrva su lažna, ma koliko visoku grbu nosila na leđima. Grbu koja zaklanja sunce. Pantokrator. Ko uopšte dade jednom brdu takvo ime? Kao neka poljska mašina. Idem, Radice, da preorem njivu pantokratorom.

    Bogdan se zagledao u more, udaljeno oko pola kilometra od kompleksa s bazenom. Tamo dalje, ka Albaniji, svetlucalo je na suncu kao da je presvučeno celofanom, ali plićak Dasije bio je u senci. Bogdanu se nije ulazilo u zaliv čiju je vodu mreškao vetar; delovala je hladno, a pesak koji se beleo na dnu mogao je biti i živ, spreman da proguta celog čoveka. Ako se moglo verovati Radici, ovde ga niko ne bi izvukao na suvo, jer ga meštani, uprkos tradicionalnom grčko-srpskom prijateljstvu, ne bi razumeli. Vikao bi „Upomoć!“, a ne „Help!“ niti „Hilfe!“. Kad konačno bude provirilo iznad Pantokratora, sunce će upeći i Bogdan će joj predložiti da se danas ne spuštaju do plaže. Ionako su suviše umorni od puta. Uveče bi mogli da prošetaju mestom, ali ništa više od toga. On nije bio čovek iz kamena. Rođen je u njivi, izašao je iz plodnog tla Šumadije, što ga, doduše, najčešće nije činilo ni pametnijim, ni mekšim. Kada su se tek upoznali, šalili su se da će razlike između njih doprineti vezi, da će se pomoću njih još čvršće spojiti u onome što dele. Možda je to nekad bila istina, ali Bogdana je, kao i kada su posredi bile granice zajedničkog sna, više mučila pomisao na to da sličnosti i poklapanja uopšte nema.