Jaz na bugarskom i albanskom

Tokom poslednjih nekoliko meseci Jaz se pojavio u prevodu na dva regionalna jezika i tako prešao granice srpskohrvatskog govornog područja. U Bugarskoj ga je izdala kuća Uniskorp (Бездна), u prevodu Asje Tihinove-Jovanović, dok je albanski izdavač kuća Albas, a Jaz je za to tržište preveo Ben Andoni (Humnera). Naslovnice stilski ne mogu biti različitije, ali u obe nalazim vezu sa onim što je unutar korica.

bezdna-darko-tusevljakovichumnera_front

 

 

O Jegermajsteru u Srpskom književnom listu

Groznica jave i sna

Piše: Anđelka Cvijić

Srpski književni list, septembar, oktobar, novembar 2019.

Od nastanka sveta, a čini se do njegovog kraja čovek neće prestati da razmišlja o tome koji je njegov stvarni život: ovaj, oličen u svakidašnjem, ili onaj koji je paralelan, u snovima. Za njihove prostor i vreme nemamo parametre kojima bismo ih precizno razmerili i dokazali ključnu različitost, ali ono što im je zajedničko jeste da su oba podjednako čarobna, i košmarna. Ljubimo i volimo, mrzimo i ubijamo, ljudi koje poznajemo pojavljuju se u oba, pa kako onda sa sigurnošću reći „E, u ovome sam onaj pravi Ja?“

Jedan od naših najboljih pisaca srednje generacije, Darko Tuševljaković, potrudiće se da ih uporedi u svome najnovijem romanu pod naslovom Jegermajster („Arhipelag“, Beograd, 2019), a još će više truda uložiti da ih predstavi tako što će nam ponuditi niz svakolikih asocijacija na koje ćemo u paučinastom lavirintu pripovedanja nailaziti, raščlanjivati ih i uz njih potražiti izlaz iz tog tananog tkanja „među javom i međ snom“. Laza Kostić, između ostalih, samo potvrđuje ovu večitu čovekovu upitanost da li mu je uporište u, grubo podeljeno, danu ili u noći, a Tuševljaković pripada onoj grupi autora iz čije sumnje o egzistenciji izranja čitav jedan novi svet fantazije koja, međutim, ostaje korenima vezana za čoveka i njegovu sudbinu.

Ako je ime romana neobično (jegermajster na nemačkom jeziku znači majstor lova), još se zagonetnijom čini posveta autora: „Onoj koja je otišla iz Omelasa“. Tek kada stanu jedno uz drugo, oni daju nagoveštaje čija je čar upravo u laganom, bez žurbe otkrivanju cilja ove izuzetne knjige, koja traži maštovitog čitaoca. Tačnije, pokušaju otkrivanja, jer njen cilj upravo i jeste razlomljavanje na kadrove kako bi se pokazalo da ciljevi koji su ostvareni pripadaju pragmi, i samo su varka; da su oni u svetu fantazija sanjani ali nedosanjani, i da je sve oko nas upitno i relativno, pa je samim tim i svrha naših odredišta nedostižna i imanentna našem neznanju.

Darko Tuševljaković, SKL, Anđelka Cvijić - Copy

Darko Tuševljaković (1978, Zenica), autor je romana Senka naše želje (2010) i Jaz (2016) za koji je dobio Evropsku nagradu za književnost, i knjiga priča Ljudske vibracije (2013) i Naknadne istine. Sa svojom prozom našao se u najužim izborima za Andrićevu nagradu, za nagradu „Zlatni suncokret“ i NIN-ovu, a dobitnik je priznanja „Lazar Komarčić“ za najbolju novelu.

Roman Jegermajster ispisan je u dva paralelna sveta: jedan je materijalizovan i u njemu glavni junak dolazi sa svojom devojkom na ostrvo, gde tokom nekoliko dana doživljava čudne susrete i avanture; drugi je košmarni san koji ga svakonoćno progoni i koji teče u nastavcima, u kojem se glavna uloga „lomi“ na snevača i na Jegermajstera, polučoveka-polujelena, čudovišta sa jednim rogom koji mu izrasta iz vrata, u uniformi i u vojničkim sjajnim čizmama. Jegermajster je i progonjeni i progonitelj, pripadnik roda koji je nekad davno bio jedno sa ljudskom vrstom, ali su se u magli istorije razdvojili. I dok se prosperitetna grana ljudske vrste usredsredila na mučenje i ubijanje svojih doskorašnjih sunarodnika, ovi pokušavaju da pobegnu i održe se u svetu dobijanjem zdravih pokolenja uz seksualnu pomoć ljudi kojima se u snu javljaju. I koji su, u tom snu, baš kao i jegermajsteri (simboli svega što čovekova ruka uništava u realnosti), i taoci i zarobljenici, i progonitelji i progonjeni. Zavisi s koje strane, (pod)svesti, se nalaze.

San je mesto u kojem se sreću jegermajster i čovek; ovaj drugi po danu sa devojkom i turistima obilazi znamenitosti ostrva koje je u prošlosti bilo utočište gubavcima. Imena su u romanu srazmerno nevažna, mogu i ne moraju biti tu. Tako ga glavni lik nema, ali njegova devojka ima; nema ga turistički vodič, ali ima jedan od zaposlenih u hotelu, takođe bezimenom. Sve je, dakle, zavisno od različitih uslova, pa što bi onda moralo biti imenovano? Zar su nam imena tako važna, pored niza drugih, i ovostranih pa i onostranih bezimenih stvari. Da li je ime naša jedina pouzdana identifikacija? Važno je ono što nam se događa, a opet, svejedno je da li se zbiva u snu ili u onome što zovemo javom. Čak nam ni gatanje neće pomoći, jer najava da ćemo ubiti mogla je biti i prošlost i budućnost koje se najpreciznije ukrštaju u snevanju. Ponašanje, dakle, i doživljaji glavnog junaka na takozvanoj javi kreću se ivicom vrtloga u koji on polako ali sigurno upada, sve više zbunjen, što zbog izmučenosti košmarnim snovima, što, navodno čudnim, ponašanjem devojke, što opijenosti alkoholom koji konzumira u većim količinama i agresijom što se odjednom bezrazložno javlja u njemu. Jedino što ga drži u tzv. stvarnosti jesu emocije, ljubav prema devojci i seksualni vrhunci koji će se, i u groznici zna, dostizati sa podjednakim žarom.

Roman Darka Tuševljakovića odlikuje puna, gusta rečenica sa majstorskim ekspresivnim metaforama kakve se ne sreću često u našoj savremenoj prozi. One dodaju ono što je pisac namerno propustio, ispitujući sposobnost našeg, i subjektivnog i vizuelnog, mišljenja. Dalijevska smela nadrealistička senka, oslobođena svih stega, kreće se i boji ovaj roman u kojem asocijacije idu ovovremenim putem – ratovi, izdaje, ubistva, Aušvic; patnja i nesnalaženje u jednoličnom životu; traganja za izvesnošću koju je nemoguće dosegnuti jer niti je išta predodređeno, niti ide po logičnom redu, niti je išta smisleno u ovom jadnom, grehovnom životu.

Jegermajster je delo prepuno iznenađenja i doživljava se kao omaž velikanima nadrealizma i svetske fantastike, postmodernizmu i – jednom posebnom parafrazom – Murakamijevom magijskom realizmu. U njemu nema psihologiziranja, nema psiholoških raščlanjivanja i objašnjenja, sve se „hvata u letu“ baš onako kada se mašti pusti na volju, ali ona, ipak, ne izlazi iza granica etičkih i filozofskih ideja o čovekovom biću i onoga što se dešava u i oko čoveka.

Što nas vraća početku knjige i „Onoj koja je otišla iz Omelasa“. Reč je, naravno, o američkoj spisateljici Ursuli Legvin i njenoj distopijskoj priči „Oni koji su otišli iz Omelasa“, u kojoj stanovnici izmišljenog primorskog mesta po imenu Omelas uživaju u sreći i blagostanju; u tom mestu, jedno jedino dete pati, zatvoreno u kavez, izmučeno i nesrećno. Njegovo postojanje je opomena stanovnicima da blaženstva kojima su obasuti nisu bogomdana i večna, već su uvek po ceni nečije nesreće, pa zato osvešćen tom istinom, jedan po jedan stanovnik napušta Omelas, taj simbol celoga sveta u kome će uvek neko beslovesno obitavati, i kome nijedna žrtva Iskupitelja neće biti dovoljna.

U Tuševljakovićevoj interpretaciji, Omelas je smešten u samo srce čovekovo; boravak u njemu je patnja, a smrt, kao „tačka apsolutne tišine ili mesto apsolutnog ništavila“ jeste, možda, jedini izlaz ka slobodi. Pitanje je samo koje pravo Ja umire, naše ovozemaljsko ili ono iz sna. To se isto pita i Jegermajster.

O Jegermajsteru u sarajevskom „Životu“

Vladimir B. Perić je u novom broju sarajevskog književnog časopisa „Život“ (oktobar/listopad 2019) objavio zanimljivu kritiku Jegermajstera, koju ovde prenosim u celosti.

20800052_1118117848289481_7335882511143101912_n

Zeničanin po rođenju, Darko Tuševljaković, dobitnik Evropske nagrade za književnost za prethodni roman Jaz, u novom ostvarenju nudi nam enigmatičnu prozu sa dosta mesta za „dopisivanje“. Započinjući hermeneutičko kruženje od korica u vidu fotografije razgranate gole grane, koja podseća na jelenske rogove u montiranom kontrapunktu sa izvrnutom krošnjom drveta, stižemo odmah do naslova koji je u direktnoj vezi sa ikoničkim predstavljanjem biljnog likera preko figure jelena. Jegermajster, jelenoliki alfa mužjak, onirička je figura u protagonistinoj turističkoj priči na grčkom ostrvu koju proživljava zajedno sa saputnicom Darijom. Tuševljakovićeva naracija, koja je formalno prilično ujednačena, „obična“, svoj potencijal ostvaruje u ekstremnoj košmarnoj entropičnosti koja se postupno, poput spirale razvija kroz čitavu knjigu. Dvoplanski organizovano pripovedanje, sa ravnima jave (letovanje) i sna (identitetska potraga/hajka protagoniste), ne omogućava nam jasno žanrovsko definisanje romana tako da je on ujedno i putopis i triler i delo fantastične proze sa značajnim primesama erotskog. Upravo se u prelaženju raznih granica: i podsvesnih i žanrovskih nalazi okidač za tenzičnu uzbudljivost čitanja.

Turistički paspartu je mnogo više od prozne razglednice, balnalnog odmora – on je mamac za čitaoca, možda ponajviše za plažnog, zbog bliskih identifikacionih mogućnosti. Očuđenje pulsira od prvog, neprivlačnog susreta aktera sa neegzotičnim ostrvom, preko komunikacije sa masovnim likom „bugarskih“ turista (navodnici su namerni, da bi učinili nepouzdanog pripovedača još nepouzdanijim), do fantastičnog opisa Lazarevog zaliva – toposa leproznih. Zbog obilja nedovršenih opisa, nerazrešenih nesporazuma, čitalac se nalazi pred izborom: ili da odustane od čitanja ovog romana, u kome su fabuleme pinčonovski sve nejasnije što se od početka ide ka kraju, ili da, prepustivši se aporijama, zaroni u igru sklapanja ameboidnih delova narativne slagalice. U svakom slučaju, gadamerovski pojam aplikacije, koji ukazuje na to da nam se delo ne otkriva uvek u svim svojim aspektima, pruža nam spoznaju da roman treba ponovo pročitati i kroz njegovu dendričku, rasklijalu strukturu, proći još bar jednom, ovoga puta komotnije, jer smo, valjda, stekli pri prvom čitanju neke orijentire zbivanja.

Ostrvskoj perspektivi pribegava аutor da bi nerealne stvari učinio još realnijim. Odabir ostrva kao metafore za nemogućnost bežanja direktno korespondira da se ni od sna u nastavcima, u koji je, ne svojom voljom, protagonista uronjen, ne može pobeći. Polisemija ostrva se rasejava sa geografskog toposa na ostrvski oblik belega na nozi devojke za čijim identitetom narator traga pri kraju romana, pokušavajući da nađe, pritom izmeštenu i neobjašnjivo izmenjenu Dariju, sada majku dečaka koji ubrzano odrasta. Avanturizam, kao narativni sloj, ispoljava se kroz razlog stvaranja dramske tenzije u romanu, jer protagonista ne želi da se prepusti Darijinim nudističkim impulsima i „druženjem“ sa „Bugarima“. Avanturizam je rezultat naratorovog antiavanturizma čiji je cilj ponovno emotivno pridobijanje Darije u sceni kada je vodi u prostor gde se, prema vodičevim rečima, zbiva apsolutna tišina. Avanturizam je za protagonistu prinuda kada traži Dariju, koja je, prema rečima očevidaca, otišla prema moru.

Darko Tusevljakovic Jegermajster korica

Snolika figura Jegermajstera, sa početka teksta, neodvojiva je od figure lavirinta, koja funkcioniše i kao kafkijanski prostor hodnika i kancelarija u protagonistinom snu, i kao nemogućnost da se odvoji prostor sna od prostora jave (lavirint u ruševina na ostrvu). Ta veza je posebno jaka u pripovedačkom nagoveštaju spoja ova dva (ne)moguća sveta kada se opisuje putanja trasirana iz hotelskog lifta putem tunela koji  „miriše na živa stvorenja“. Pred protagonistu iskrsavaju izazovi kojima ne može adekvatno da odgovori. Ova individualna ekspresija života, narativno je obeležena stalnom potrebom akterskog tubitka da tumači svet oko sebe, da zapada u konstantnu hermeneju. Njemu je napolju hladno usred leta sa suncem u zenitu, u snu neobjašnjivo doživljava gubi oslonac usled vertiga, nikada nije siguran šta se dešava u snu, a šta na javi. Zato je njegova potreba za egzegezom svih raspoloživih znakova: žutog dima iz roga jegermajstera, poludekapitovane skulpture dečaka koji leži u šumi, bezdetnost „Bugara“, veoma važna.

Erotizam je vezna komponenta naratora za stvarnost. Njemu Tuševljaković pristupa minuciozno i raznovrsno: preko senzualne omađijanosti protagoniste Darijom, na samom početku romana, preko potrebe za seksom na okeanskom odmoru, do presipanja seksualne želje iz sna u javu. Libidinalni lajtmotiv pojačava kontrast prema njegovom korelativu – tanatosu, smrti, a on je sadržan kako u pojmu lova, tako i u pojmu kancelarijske zarobljenosti. Darijin nudizam predstavlja akt slobode nasuprot čoporativnom nudizmu „Bugara“, koji su, iz protagonistine vizure prilično balkanistički prikazani, kao primitivni i divlji (sa opaskom da narator pri kraju romana BG ne vezuje za državu nego za grad, tako da svest čitaoca o „bugarskom“ identitetu na kraju doživljava obrt). Ta sloboda je pripovedaču izuzetno potrebna pošto je, zapravo zarobljen u svom id-entitetu, kojim upravljaju jaki kompleksi nagona.

Centralni problem romana je produžetak himerične jelenskohumane vrste, parenjem jelenskih humanoida sa ženama ili prinudnim ali nezadrživim i neizdrživim parenjem ljudi (naratora) sa srnom-ženom, uz prikaz sasušenih mrtvorođenčadi, instalaciono postavljenih u ramove u naratorovom snu. Ove slike upućuju na intertekstualno iscrtavanje linije dodira Tuševljakovićevog Jegermajstera sa Atanackovićevom Luzitanijom. Mnoštvo puteva u tumačenju ovog dela dovode kritičko čitanje u stanje hermeneutičke rascepljenosti. Glavni idejni kompleks romana fokusiran je na sukob između ljudi, lovaca i jelenolikih humanoida, oličen kroz „igru“ lova u snovima protagoniste. U ovaj pokretač, akcelerator radnje, Tuševljaković učitava fromovsko „bekstvo od slobode“. Lovci su slobodni, a jelenoliki su zatvoreni u svetu birokratskog lavirinta. Animalizovanost, svođenje na biljožderstvo, bezazlenost, predstavlja zapravo otelotvorenje straha od postajanja žrtvom u predatorskom, spoljnom svetu. Subjekat, junak romana, svakako nije suverena individua. Ona je rascepljena između neizvesne slobode i dobrovoljnog ropstva, između ljubavi i seksa, između očinstva i bezdetnosti.

Tuševljakovićev roman, sa precizno formiranom strukturom, pruža mnoštvo rukavaca u kojima čitalac može da se izgubi, ali i da se vrati uz pomoć dalje kontekstrualizacije u avanturi čitanja. Raznoliki ambigviteti dezautomatizuju recepciju pozivajući nas da iz više različitih uglova sagledamo zbivanje u priči. I onda, kada, u maniru Žana Vala, shvatimo da smo se razboleli od interpretacije, da nismo možda pronašli meru u tumačenju, trebalo bi da se hajdegerijanski povučemo i da pustimo tekst da deluje., јer upravo, u eri površnosti i beslovesnosti, gde je čitanje, nažalost luksuz, potrebno je uzeti proznu dozu lekovitog Jegermajstera.

Jegermajster u Danasu

U štampanom izdanju novina i na sajtu Danas-a danas je objavljen tekst koji sam napisao o Jegermajsteru. Savršen primer naknadne pameti. Pa izvolite..

danas-logo-223

Jegermajster je među nama

Lepe vesti! Iz štampe je ovog prvog junskog vikenda izašla moja nova knjiga, roman Jegermajster, u ediciji Zlatno runo izdavačke kuće Arhipelag. Očekujem da se uskoro nađe u svim relevantnim knjižarama u gradu i zemlji, a svakako je dostupna i preko izdavačevog sajta, upravo ovde. Evo šta o romanu piše na sajtu izdavača:

Darko Tusevljakovic Jegermajster korica„Novi roman Darka Tuševljakovića Jegermajster upravo je objavljen u izdanju Arhipelaga u prepoznatljivoj ediciji Zlatno runo. Jegermajster dolazi posle uspeha prethodne dve piščeve knjige, romana Jaz, za koji je Tuševljaković dobio Evropsku nagradu za književnost 2017. godine, i knjige priča Naknadne istine koja se našla u najužem izboru za Andrićevu nagradu prošle godine.
Dva paralelna toka radnje u romanu Jegermajster ukrštaju se i razrešavaju na uzbudljiv način na izolovanom ostrvu koje se od moguće turističke atrakcije pretvara u poprište unutrašnjih borbi junaka romana i najrazličitijih spoljnih izazova kojima oni postaju izloženi. Iz jedne napete epizode čitalac ide u sledeću prateći tragove koje junaci ostavljaju za sobom dok pokušavaju da odgonetnu neobičnu priču vlastitog života.
Dok odmor na ostrvu postaje košmar, pojava misterioznog jegermajstera u drugom toku romana podstiče glavnog junaka da traga za odgovorima koji mu neprestano izmiču. To su odgovori koji bi mu pomogli da razume okolnosti i činjenice vlastitog života, okruženje u kome se našao, prirodu sveta u kome živi, dileme koje ga razdiru i progone. Junaci romana kreću se između stvarnosti od koje se ne može pobeći i fantazmagorije u kojoj oživljavaju strahovi i sumnje realnog života, između unutrašnjih strahova i sveta koji se ne može razumeti i prevazići.
Jegermajster obeležava majstorsko pripovedanje u kome se glavni junak romana i njegova devojka Darija sreću s konačnim razrešenjem dugo potiskivanih svojih pojedinačnih drama i drama svog zajedničkog života.
Darko Tuševljaković 1– U knjizi su se spojile ideje nastale još u vreme pisanja prethodnog romana sa nedavnim snom u kom se pojavilo intrigantno biće koje je želelo nešto da mi poruči. Shvatio sam da ne mogu da proniknem u njegovu suštinu na isti način na koji ne mogu da proniknem u suštinu televizijskog programa, prepirke penzionera na ulici, kretanja kupaca u supermarketu, misli svojih prijatelja, sopstvenih dinamičkih stereotipa. Likovi u Jegermajsteru se nalaze u stalnom stanju zapitanosti, koju, doduše, pokušavaju da prikriju ispod maske staloženosti i lažne spoznaje, jer ne mogu da razluče šta im se već desilo, šta im se trenutno dešava i šta će im se, možda, tek desiti. Za njih nije samo budućnost neizvesna; i prošlost i sadašnjost postaju relativne kategorije, podložne promenama na koje oni ne mogu da utiču – kaže Tuševljaković povodom romana Jegermajster.“

Polako planiramo i promocije romana, sve važnije informacije o tome trudiću se da objavim ovde ili na svojoj fejsbuk stranici. Što bi rekli ljudi: u kontaktu smo.

Živeli!

GLASAJTE ZA PRIČE / CAST A VOTE

eupl-narrow

EUPL je prošle godine raspisala konkurs za kratku priču, za dobitnike Evropske nagrade za književnost. Svi dosadašnji dobitnici, njih 106, mogli su učestvovati, odazvalo se njih 36. Priče su postavljene na poseban sajt, podignut za tu priliku, i mogu se pročitati na jeziku originala, kao i na engleskom. Kratke su i tema im je Evropa i evropsko nasleđe. Za njih svako može glasati. Pobednici konkursa biće proglašeni ove jeseni, na ceremoniji u Beču, u godini u kojoj Evropska nagrada slavi 10 godina postojanja. Srećnih 10 glasača dobiće mogućnost da prisustvuje toj svečanosti i ode u Beč o trošku organizatora. Moja priča se takođe nalazi među tih 36. Pa izvolite, kome se šta svidi…

Evo šta o konkursu piše na sajtu EUPL, a tu se nalaze i potrebni linkovi, ako poželite da ostavite svoj glas:

 

„The EUPL Writing Contest is a unique short fiction competition that celebrates Europe, literature and – above all – 10 years of the European Union Prize for Literature, which was exclusively open to all previous 106 EUPL winners.

36 EUPL winning authors from all over Europe – from a total of 26 different countries – have taken us up on this great opportunity and submitted fascinating European stories with a unique perspective. These works of short fiction, in both original versions and English translations, are compiled in the publication “European Stories”, which is available online here.

We encourage you to immerse yourselves into these fascinating stories, written by talented emerging writers from across Europe. You are invited to cast your vote for your favourite work of short fiction until 21 October 2018 here.

Everyone who participates in this public vote will automatically enter a draw and 10 lucky members of the public will win an exciting trip to Vienna to join our fabulous Awards Ceremony.

We hope you’re as excited as us to read these creative stories from all over Europe, from Montenegro to Ireland, from Iceland to Greece, as diverse, multicultural and colourful as Europe itself!“

 

For all those who couldn’t understand the introductory paragraph: my story is among those 36 submitted works. As are some very interesting stories from Serbian, regional and European writers. Enjoy reading them! And cast a vote.

Stojadin i vatromet

 

kvartal

Nevena Stefanović, Umetnički magazin Kvartal, jesen/zima 2017, broj 27

O romanu Jaz (Arhipelag, 2016)

Ostale su za njim njegove reči

Lepše nego svet

Vasko Popa, Zvezdoznančeva ostavština

Darko Tuševljaković, pripovedač i romansijer, prisutan je u književnom životu petnaestak godina. Najpre je objavljivao kraću i dužu prozu u domaćim i regionalnim časopisima i antologijama. Usledilo je prvo priznanje. Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ dodelilo mu je 2004. godine nagradu za novelu Uspon planinom pogrešnih postupaka. Prvi roman, Senka naše želje (2010), govori o odrastanju u malom gradu, čežnji za daljinama i avanturama oličenim u davno izgubljenom rođaku. Lirski intonirana priča o mirisima i bojama detinjstva prerasta u roman strave o nedokučivim silama, koje, uplevši se iznenada u život, počinju da ga menjaju. Zbirka priča Ljudske vibracije (2013) našla se u užem izboru za Vitalovu nagradu „Zlatni suncokret“. U ovoj knjizi Tuševljaković darovito oblikuje psihološko-intimističku priču i razvija dalje sklonost ka fantastici, potvrđujući da su elementi nadrealnog osobeni sastojak njegovog stila. Fantastično daje pričama futuristički, folklorno-mitski, gotski prizvuk. Kada izrasta iz njihovog tkiva, ima simboličku ulogu i služi, sa jedne strane, psihološkom nijansiranju, a sa druge, uspostavljanju ideje koja objedinjuje sve priče i može se izraziti mišlju češkog pisca Mihala Ajvaza: „Granica našeg sveta nije udaljena… bledo svetluca u najtešnjoj blizini, a u sivilu ivica našeg najintimnijeg prostora stalno zavirujemo, a da toga nismo svesni, u drugi svet.“ (Drugi grad, CLIO, 2014)

Jaz je drugi Tuševljakovićev roman. Kvalitetom se izborio za mesto među 11 romana u užem izboru za „Ninovu“ nagradu, a potom je dobio Evropsku nagradu za književnost. Pisanje priča učinilo je Tuševljakovića veštim romanopiscem. Čvrstina forme na koju novela i kratka priča obavezuju, odlika je i romana Jaz. On se sastoji iz dva simetrična dela, koja imaju po 9 glava i predstavljaju dva glasa, to jest, dva svetonazora. Likovi iz prvog dela oličavaju skučeni, dobro poznati prostor „stojadina“, a protagonisti drugog – oslobađajuće rasprskavanje unutrašnjeg vatrometa. Prva polovina knjige govori o letovanju supružnika nakon porodičnog raskola i sinovljevog odlaska u Nemačku s prijateljem. Kapetan u penziji Bogdan i njegova supruga Radica upoznaju na Krfu penzionisanog vojnog lekara Zorana i njegovu saputnicu Tanju i uglavnom sa njima provode vreme. Kao da dolaskom na Krf nisu pobegli dovoljno daleko, Bogdan i Radica nastavljaju da beže – on tako što na svakom koraku nalazi manu izabranom letovanju, a ona predajući se grozničavo izučavanju ostrva i mogućnosti koje nudi. Iako je odlazak na more izazvan porodičnim slomom i rastankom sa sinom Damirom, to se ne saopštava, već se kroz priču polako odvija, dakle, odigrava. Pomenutim stvarima ne pristupa se kao nečemu što se dogodilo, već kao nečemu što će se dešavati istovremeno sa razvijanjem priče. Izbor ovakvog postupka tesno je povezan sa značenjem. Porodični raskol je potisnut, „zaboravljen“, sin „izbrisan“, sve ima karakter nečega što se nije ni dogodilo, a što će se, u stvari, ispoljavati kroz Bogdanove i Radičine postupke, pošto će prošlost, neminovno, doći po svoje. Prvi deo romana je vrlo lepo zaokružen – počinje bolnim Bogdanovim buđenjem u vidu praska, a završava se unutrašnjim buđenjem u obliku sagledavanje vlastitog deformisanog lika u ogledalu, silaženjem do vode, osluškivanjem njenog ravnomernog ritma, doživljajem beskraja i otvorenosti sveta, i, najzad, „preuzimanjem“ težine najtežih ključeva na svetu. Drugi deo Jaza pripoveda o Damirovim studentskim danima u Kragujevcu devedesetih godina prošlog veka, prijateljstvu sa Davidom i Katarinom, te o vremenu nakon završetka studija. U uvodnom fragmentu drugog dela romana pripovedač Damir primećuje: „Godinama kasnije, shvatio sam koju je igru David igrao i zašto nam je servirao filozofiju sebičnosti i ličnog spasenja koje se, pokleknuvši pred nepogrešivom ljudskom potrebom da se vizija podeli s nekim – da se magija ipak stvori za drugoga – ni sam nije držao, ali u ono vreme mudrost je bila istog kvaliteta kao benzin koji se prodavao na ulici, bila je razvodnjena, zabranjena i skupo se plaćala. Ovo je priča o tome čime smo je platili mi.“

Tuševljaković na ovaj način spušta priču sa oblaka romana ideja na travnato tlo individualnih drama. Potom sugestivno dočarava Damirov karakterni rast i razvoj njegovog odnosa prema Davidu – od zanosa i divljenja, preko ljubomore, besa, nerazumevanja, odricanja, do oproštaja, razumevanja i zahvalnosti. Tek kada Damir kaže kako mu je, nakon završetka studija, novi prijatelj sa kojim je počeo da živi, odmah i jednostavno postao partner, shvatamo jasnije njegova osećanja prema Davidu. Ovo je pak usklađeno sa time što se i sam Damir tek tražio i otkrivao družeći se sa Davidom.

Pripovedanje u prvom delu odvija se u trećem licu, ali je pripovedač osetljiv za glasove junaka. Kroz pripovedačev glas prelamaju se glasovi likova, pre svega, Bogdana, koji je, u tom smislu, povlašćen, i predstavlja neku vrstu reflektora svega opisanog. Opredeljenje za pripovedanje u trećem licu ovde je, čini se, svojevrsno vrednovanje. Bogdan i Zoran misle da su zatočnici jednog sveta, a zapravo su njegovi zatočenici. Radi se o iščezlom svetu prema kojem oni uporno oblikuju lični svet. Bogdan nikada nije prešao granice sveta vojnog lica nekadašnje zemlje, Jugoslavije, a tragični gubitak vojnika ga je još više učvrstio u vlastitoj suženosti. Iako su odrasli ljudi, ovi junaci nisu sposobni da, kako bi rekao Kant, izađu iz lične maloletnosti i usude se da saznaju. Zoranova širina je samo prividna, a pronalaženje opravdanja za svaki svoj postupak, tek je drugo lice iste maloletnosti. Prema tome, potreban je otklon, makar uzak jaz, da bi se saznalo nešto više o njima, to jest, nešto više od onoga što su oni sposobni da kažu o sebi. U drugom delu reč je data Damiru, pripovedanje se odvija u prvom licu i ispovednog je karaktera. Ovakva perspektiva opravdana je samosvešću junaka i zrelošću njegovog pogleda. Zrelost počiva na potrebi da se prošlost razume. U tom procesu junak će prigrliti ono što mu je blisko, ali će i naučiti da živi sa onim što mu je daleko i strano.

Siže Jaza osmišljen je u realističkom duhu i počiva na sistemu nagoveštaja koji se u određenom trenutku ispunjavaju. Sadržaj romana je poput vešto ispletene mreže sa pažljivo povezanim elementima. Kada, na primer, u završnom dijalogu Katarine i Damira saznajemo za Katarininu bolest, to je, tek prividno, iznenađenje, jer su u prethodnim poglavljima data bar dva nagoveštaja njenih zdravstvenih problema: u epizodi klizanja na zaleđenom jezeru Damir se čudi što se Katarina brzo zamara, a kasnije doznajemo da se junakinja interesuje za neurohirurgiju. U prvom delu romana, Bogdan se, recimo, priseća da mu je Damir pokazao kako se stvarnost kompjuterski može iskriviti, što je za penzionisanog kapetana začuđujuće, ili kako se nekada na letovanjima u vojnom odmaralištu Damir družio s vojnicima i kasno vraćao u sobu. Dok ovo čitamo, još uvek ne znamo ko je Damir niti koliki jaz postoji između Bogdana i njega, ali će, kada saznamo, ovi podaci učestvovati u formiranju celovitog utiska. Pripovedačka „preciznost“ oplemenjena je sastojcima imanentnim umetničkom kvalitetu – pažljivošću i suptilnošću. Na kraju romana ne saopštava se gde je David završio, ali se kaže da je tamo, kuda se njegova majka uputila u najboljem kompletu, i gde može, u određeno vreme, da ga posećuje samo najbliža rodbina. Na svršetku priče takođe se ne otkriva ko je pozvao Damira telefonom, ali se kaže da je to neko ko nije prestao da brine o njemu. Gotovo je jasno o čemu ili o kome se radi, no, budući da ništa nije direktno rečeno, vrata saznanja ostaju poluotvorena – možda se, naime, radi i o nečemu drugom, jer su krhki znaci bilo kog saznanja, a istina je često izraz trenutnog utiska.

Tuševljaković zgušnjava smisao ili zaokružuje pređenu narativnu deonicu upotrebom upečatljive metafore. Radičina tašna je u Bogdanovoj svesti ružan i loše dresiran pas, uvek spreman da zalaje, sa prgavom njuškom, metalnim čeljustima i kožnom utrobom iz koje lako može da pokulja nataložena žuč. Bogdanov predosećaj trajne narušenosti odnosa između supruge i njega, kao i zebnja da se ona ipak priklonila sinu, sustiču se u viđenju tašne kao pretnje i opasnog čuvara mračne tajne. Zastavin stojadin u Jazu oličava malograđanštinu koja se neguje kao vrlina, sklonost da se loše proglašava udobnim zbog ljubavi prema malom ulaganju i maloj odgovornosti. Uskogrudost i primitivnost društva predstavljeni su kroz državni eksperiment za ispitivanje transrodnosti i homoseksualnosti radi njihovog uklanjanja. Kada Bogdan, oduzimajući Damiru ključeve od stana, zaključa za njega porodični dom, on zapravo bira da sin ostane za njega zaključan. Jedna od najlepših metafora u romanu jeste Davidova soba. Ona označava unutrašnji prostor koji omogućava neprestano, ničim sputano kreiranje sopstva kroz uređivanje sobe ovaploćene u mentalnim slikama. Odlazak u sobu odvija se u trenucima suspenzije svesti i predstavlja ulazak u sebe, pri čemu pojedinac postaje totalni subjekt, to jest, apsolutni kreator. Kada čovek, ostvarivši potpunu individualizaciju, postoji samo kroz ono što istinski jeste, izvan sobe ostaje jedino mrak haosa, besmisla i ništavila. Drugim rečima, kada se svi rasuti delovi stvorenog i željenog „ja“ sakupe u jedno potpuno „ja“, onda van njega više ništa ne postoji. Na primeru Davidove priče o sopstvenog unutrašnjoj sobi, stečenoj pre rođenja, zahvaljujući kojoj, kako kaže, ima ceo jedan svet za sebe, „svet koji nije ni tamo ni ovde, ili na oba ta mesta“, može se razumeti priroda fantastike u ovom romanu. Fantastika je psihička, dolazi iznutra i ostvaruje se kao ospoljavanje dubokih doživljaja. Radi se o lirskoj fantastici, koja se izjednačava sa čudesnim, pošto se natprirodno ne realizuje kao neverovatno, već kao izdizanje nad zemaljskim, prihvaćenim kao „prirodno“. Tako natprirodno postaje estetička kategorija, čime se oprečnost između realističnog i fantastičnog prevazilazi.

Jaz u romanu ima više lica. On je, najpre, razmak potreban za druženje, jer dopušta razlikama da slobodno postoje. U tom slučaju je povezujuća distanca, kao što primećuje Damir govoreći o prijateljstvu sa Davidom. Jaz je češće praznina koja se prećutkivanjem i nerazumevanjem uvećava i sve ispunjava. Nasuprot ovakvom jazu, stoji soba koja se ispunjava našim bićem, zanosna mladalačka ideja o mogućnosti „zgusnutog“, esencijalizovanog postojanja u mentalnom prostoru.

Jaz vrlo lepo pokazuje u čemu se sastoji Tuševljakovićev stvaralački domet i nagoveštava pravac u kojem bi njegova književnost mogla da se razvija. Uprkos tome što je Bogdan emocionalno uskogrud, isključiv, čak surov prema onome što smatra neprihvatljivim, Tuševljaković ga dočarava kao složenog čoveka koji posmatra, razmišlja, koji sebi nije oprostio gubitak vojnika, pa ne može ni drugima da prašta. Epizoda Bogdanove „eksplozije“ u restoranu, majstorski je ispripovedana. Pritisnut smetnjama oličenim u bučnom i slobodnom ponašanju mladih Holanđana za obližnjim stolom i Zoranovim pozivom da ispriča najpotresnije lično iskustvo, junak odjednom izgubi kontrolu, isklizne iz sadašnjosti i počne da baca ljude oko sebe, tražeći smrskanog vojnika Jovana Mojsilovića. Pripovedanje je dinamično, filmski živo, odvija se u brzom ritmu, vrlo lepo se smenjuju sekvence iz prošlosti i sadašnjosti, Bogdanov i pripovedačev glas. U drugoj sceni Bogdan i Radica stoje na terasi vile u kojoj su odseli. Spone između njih dvoje su oslabile i popustile pred navalom neslaganja. Bogdan stavlja ruku na Radičino rame, i, usred ćutanja, kada Radica uzdahne i odvoji pogled od čempresa, iznenada prepoznaje trenutak u kojem bi između supruge i njega moglo nešto da se promeni. Trenutak će nepovratno minuti, a Bogdan propustiti priliku, plašeći se da ne zazvuči detinjasto i usiljeno. Autor na ovom mestu ispoljava sposobnost za pripovedanje o neuhvatljivom, za razumevanje čarolije koja se između dvoje ljudi uspostavlja jedva primetnim treptajima. Njegov dar za pripovedanje o neizrecivom povezan je sa finom „nedovršenošću“ kojom odiše rastresitiji, fluidniji sadržaj drugog dela romana. Tuševljakovićeva proza mogla bi da se razvija u tom pravcu, osvajajući novi prostor, za koji autor, očigledno, ima sluha.

Jaz će potresti i raniti čitaoca, a onda ga isceliti. Neko bi se zapitao čemu ranjavanje, to jest, čemu potreba za isceljenjem. Tuševljakovićeva sposobnost da knjigom rani i uznemiri, govori o piščevoj moći da dirne nešto duboko u čitaocu, probudi njegovu finu osetljivost, trgne iz dremeža njegovu ljudskost i stupi u dijalog sa njima. Uvodeći čitaoca u sopstvenu sobu, Tuševljaković mu pruža priliku da ukine jaz koji ga deli od samoga sebe. To je, rekli bismo, srž umetničkog. I, ne može se naučiti. A diše u Tuševljakovićevoj knjizi.

 

EUPL Interview

 

You have to be interested in the mental health of your characters, that’s what it’s all about. Or if not in their health, then certainly their condition. I believe we all suffer from some sort of mental condition, we are all troubled in our specific ways – it’s the inevitable consequence of being alive here and now. I’m concerned about that, so I write about it.

Read more…

 

JAZ I NAKNADNE ISTINE U KNJIŽARI BOOKASTORE

Dragi sugrađani, dame i gospodo:

Darko Tusevljakovic Potpisivanje u Bookastore EUPL Book Evenet

http://www.euprizeliterature.eu/news/20171208/signing-session-and-discussion-with-darko-tusevljakovic-in-belgrade

Accuweather kaže da će biti oblačno, ali suvo. Ja ću biti ćelav, ali bradat. Povod je roman, ali i zbirka. Radujem se prijateljima, ali i neznancima. Možete me nešto pitati, ali i ne morate. Možete se nećkati, ali ne možete pogrešiti.

Vidimo se!

 

 

Prikaz romana Jaz / Revue du roman „L’abîme“

JAZ, c’est une histoire, pleine d’abîmes sans issue qui existent entre mari et femme, entre les parents et leurs enfants, entre les générations, entre l’Ouest et l’Est, entre les mondes réel et irréel, entre les Serbes et les Monténégrins, entre la Slovénie, toujours sous l’impact de l’Autriche-Hongrie, et la Serbie, longtemps exposée à l’influence turque, entre la Serbie et l’Europe occidentale…

http://klarabudapost.com/revue-du-roman-jaz-labime-de-darko-tusevljakovic/#.WeXD3LVx3IU