Darko Tuševljaković

Evo šta o Karoti piše na sajtu izdavačke kuće Laguna:

U Književnoj fantastici broj X (Kontrast, 2024) Ilija Bakić piše o Hangaru za snove. U nastavku sledi ceo tekst, a aktuelni broj Književne fantastike možete poručiti ovde:

NIZ ZAVODLJIVO ZAČUDNIH SVETOVA

Od publike i kritike zapaženi i nagrađivani prozaista Darko Tuševljaković (1978) u knjizi Hangar za snove predstavio se u pomalo neobičnom i neočekivanom svetlu – kao pripovedač kratkih formi (crtica, vinjeta, priča), odnosno kao pesnik (u stihu i prozi). Kratka forma ima svoje vrlo precizne, čak i rigidne, zakone i traži disciplinu iskaza, odnosno misli i kazivanja pa je stoga vrlo zahtevna i neretko „teška” za pisce, posebno one navikle na komotne širine romana. U kratkoj prozi na delu je svojevrsna „trijaža” sadržaja: najpre se ispisuje ono najteže i najbitnije, pa zatim ono manje važno – ukoliko za to preostane prostora. Tuševljaković jeste verzirani romansijer i povremeni autor priča/pripovedaka, ali mu i kratka forma – što dokazuje i ova knjiga – sasvim odgovara i on njome suvereno i elegantno vlada uspevajući bez teškoća da gradi atmosferu i kontroliše tenzije te da na malom prostoru ispriča zaokruženu priču-celinu. A one se, opet, kreću u izuzetno širokom rasponu od realizma (istina retkog) preko mračne fantastike do naučne fantastike i horora. Ovakav i ovoliki raspon, pak, sasvim je neuobičajen za ovdašnju savremenu književnost koja se i dalje, najčešće i najradije, drži starih, oprobanih recepata nemešanja glavnotokovske (apriori uvažavane) literature sa žanrovskom (koja se i dalje prvenstveno tretira kao paraliteratura sa kojom ozbiljni autori i kritičari ne žele da imaju posla). Tuševljaković se, međutim, sasvim slobodno i bez kompleksa (više ili niže vrednosti) kreće ne samo u glavnom literarnom toku već i u žanru/žanrovima.

U uvodu Hangara za snove – što se ispostavlja, kako odmiče upoznavanje sa sadržajem knjige, kao krajnje adekvatan i značenjski sadržajan naslov – autor piše da knjiga mapira njegov dvadesetogodišnji spisateljski razvojni put, odnosno da odslikava razvoj njegovih interesovanja i „vežbanja spisateljske ruke” što je hrabra tvrdnja jer je dobro znano da mnogi autori u zrelim godinama rado „zaboravljaju” svoje korene zarad vrlo živih i važnih im akademskih ambicija i želja. Doslednost ipak Tuševljakoviću nije bila mana jer je Hangar za snove zaslužio i „Andrićevu nagradu” što, s druge strane, potvrđuje spore, ali primetne procese prihvatanja žanrovskih sadržaja kao potencijalno relevantnih i dostojnih segmenata savremene nam literature (podsetimo i na rad žirija za NIN-ovu nagradu za roman godine koji je i u prethodnim godinama, istina stidljivo, a u ovoj godini vrlo jasno, u svoje šire i uže izbore uneo i romane sa nesumnjivo žanrovskim sadržajima).

Čitaocu Hangara za snove ne može da ne imponuje piščeva veština da, na samozadatom prostoru, stvori realističku sliku u kojoj se, pored opisanog prvog plana-prizora, naziru i oni drugi, dublji koji viđenom daju punoću, ali ga i problematizuju (da li je prvi utisak zaista odgovarao stvarnom stanju stvari ili je tek kratkotrajna opsena?); ovo je elegantno, nenametljivo, ali postojano predstavljeno u pričama „Pogled na jednu porodicu”, „Od tada do Jadranskog mora”, „Promena vremena”, „Kako ugasiti plamen?”.

Priče o nekim drugim vremenima/budućnostima (mini-ciklusi „Ostrvljani”, „Kralj ostrva” , „Zašto uvek gledam gore” te samostalni „Neverovatni ljudi”, „Made in Thailand”, „U pećinama”), po prirodi svoje tematike, ne mogu se ograničiti na opis prizora/slike jer je nužno pojasniti mnoštvo nepoznanica drugog sveta. Tuševljaković uspeva da predistorije i objašnjenja svede na funkcionalni minimum po kome priča smisleno teče i razvija se uz nužne „novume” zamišljenog sveta ili oneobičavanje onoga koji nam je koliko-toliko znan (mračni „Ponavljajući obrasci”, „Hovov”, „Udovi”; začudni „Poslednja kafana pred pustinju”, „Skok”, „Hangar za snove”, „Alfa i Omega”). Ova „rabota” nimalo nije laka i zahteva vrlo fin, filigranski spisateljski rad koji Tuševljaković uspešno započinje, smisleno širi i efektno okončava-poentira.

Kao krunski dokaz valjanosti piščevog „rada u tekstu” kroz knjigu su razbacane pesme u prozi (ili poetska proza) pod naslovima „dva”, „tri” ili „četiri” pogleda na određenu stvar-objekat, pojam ili pojavu. U naznačenom broju pesama/fragmenata raskriljuje se vatromet začudnih asocijativnih nizova koji se slobodno poigravaju sa naučenim sadržajima i rutinski oveštalim pogledima na stvari i njihove funkcije. Oslobođeni kauzalnosti iskazi prerastaju u vratolomnu smenu prizora od kojih zastaje dah, a na licu čitaoca se širi osmeh prijatnog iznenađenja ili prepoznavanja naizgled nejasnih slika. Tuševljaković ovim pesmama otkriva svoj „homo ludens” profil koji je nesporni zalog novih spisateljskih traganja i uzbudljivih avantura.

Rečju, Hangar za snove je knjiga čiji dometi uveliko nadmašuju njen mali broj stranica i koja pruža uvid u niz zavodljivo začudnih svetova stvorenih u inventivnim uzletima autora u punom naponu kreativnih snaga.

U novom broju Beogradskog književnog časopisa (br. 68-69, proleće-leto 2023), Branko Ćurčić je pisao o Hangaru. U nastavku se nalazi kompletan  Brankov tekst, a elektronsku verziju časopisa možete kupiti ovde.

SAN JE SAMO STVARNOST

Darko Tuševljaković: Hangar za snove, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2022.

Objavljivanje u časopisima uči skraćivanju, surovi uslovi književne periodike o broju reči po jednoj priči primoravaju autora da razvijenu fabulu, koja je u glavi, ostavi na nivou razrađene ideje. Nekad je, međutim, dobro što je to tako. Koncept iz beleške postaje sama kratka priča, u većini slučajeva završena; ona predstavlja nekoliko redova najbližih početnom žaru, prvobitnoj inspiraciji, pa nije čudo što je tako dobijen uradak ogoljen, te ponekad izgleda nedorađeno i šturo. Takav tekst ne može mnogo da vijuga u stranu; likovi ili, u ponekim slučajevima, sporedna radnja, koji su nastajali ad hoc i u trenutku pisanja tih minijatura (iz glave na papir), ne utiču mnogo na samu bit, a neretko mogu biti opterećenje ili zauzimaju dragoceni prostor. Kratka priča, o kojoj ovde govorimo, čvrsta je struktura i počiva na temeljima osnovne ideje (koja se veoma teško može promeniti, a da se u potpunosti ne izbriše, uništi i vrati onamo odakle je nastala – u glavu, pa u žuč). Kasnija razrada neke minijature ili, što se tiče drugih zbirki, pripovetke od nekoliko desetina strana u dužu formu, u roman, dramu ili nešto treće, nije ništa neobično; za autora o kome je ovde reč takve tranzicije, uostalom, nisu nepoznanica – roman Uzvišenost, po rečima Tuševljakovića, nastao je iz novele, te je širenjem i dodavanjem „mase” izrastao u nešto potpuno drugačije.

Služeći se predgovorom ove knjige, možemo reći da je autor sedimente svojih radova pažljivo izdvajao iz zanemarenog taloga (zbijenog na hard-disku računara), čistio od suvišnih delova ili dodavao neke efektnije da bi na kraju izabrao jasne i jake konstrukcije, one koje su izdržale test vremena, a njihova suština, posle provere i prerade, ostala nezamagljena. Ovde, dakle, ne pratimo razvojni put pisca, od talentovanog početnika do iskusnog književnika, nego je reč o tome koliko pojedine teme i dalje žive i opsedaju, kako sam autor kaže, „čak i kad sam ih odvraćao od sebe, tako da linija njihovog smenjivanja nije prava, već spiralna, vrtložna” (str. 8). S obzirom na to da su ove priče dosad bile skrajnute, što voljom autora, što voljom više sile (pravila književnih časopisa, zahtevi određenih urednika i slično), te su, uprkos svemu tome, najzad ugledale svetlost papira, u njima možemo prepoznati stil pisanja koji će autor zadržati i u svojim kasnijim i poznatijim delima.

Odlika priča je oneobičavanje, izneveravanje očekivanog i iskoraci iz ustaljenog, bez narušavanja semantike i preobrazbe značenja – veličanstvenog salta nakon kog bismo dobili nešto drugo, iznenađujuću i šokantnu promenu perspektive. Konture i oblici su prepoznatljivi i dostupni, dovoljno je da se pročita jedna reč i slika je tu, ono što je poznato ostaje takvo, ali uveličano do monstruoznih dimenzija ili uzurpirano nečim fatalnim, što odudara od naivnosti dana. U priči Pogled na jednu porodicu sled događaja seče jedna jedina rečenica:

Imamo jednu koja se svađa s kondukterima u gradskom prevozu, jednu koja isključivo u patikama i farmerkama ide na posao, jednu koja je ostavila muža da umre bez lekova (onog koji je pregazio čoveka) i jednu u inostranstvu, sa smešnim akcentom i suvišnim savetima.

Imali smo jednog kome su grob prerovali bagerom. I jednu koja na kraju nije znala ko smo. (str. 11)

Celina se zahvata i ispisuje u nekoliko rečenica, svaka rečenica nosi nečiju sudbinu, a smrt, u ovom slučaju, deluje kao prostoprošireni silogizam. Postoji doza izvesne nelagodnosti u neapsurdnoj konstelaciji sveta, tačka bliža Frojdovoj koncepciji termina Das Unheimliche nego borhesovskom hipertekstu. Opis grada iz priče Odakle si ti? jeste primer takvog variranja na granici ritualnog i pretećeg, s jedne strane, te urbanog i modernog, s druge strane:

Taj grad je toliko velik da se taksisti gube u njemu. A smog? Takav nikad pre nisam video. Liči na oživelu, inteligentnu maglu. Iskače pred vas, zeva i guta vas. Mnogo toga nisam nikad ranije video. Usred grada, između oblakodera, video sam čoveka kako zaklanu ovcu naginje u šaht, da joj istoči krv u gradsku kanalizaciju. Video sam trg velik kao ceo kvart, palatu kojoj nema kraja. Jeo sam skakavce, ali to nije bilo ništa u poređenju s jelima koja nisam mogao da prepoznam i ukusima koje nisam mogao da odredim. (str. 17)

Čitalac ne zna kada i kako će se tok priče razliti i otići u čudnovato, misteriozno, abnormalno, takođe, ne zna da li će uzrok tome biti deo priče, rečenica, reč, ili će biti obuhvaćen ceo tekst, kao što je to u slučaju Dva pogleda na prevozna sredstva ili Dva pogleda na betonske konstrukcije i još nekoliko sa sličnim nazivima i postupkom.

Mada su kratke i, uz to, čitaoca (kao i sve aktere unutar teksta) postavljaju odmah usred događaja nalik snu, priče su prijemčive i pristupačne. Najpre, tu su likovi koje može  mo uočiti u našoj neposrednoj okolini, zatim objekti i svakodnevne situacije, političke prilike, ali i dijalozi, što sasvim prizemni, što intelektualni. Brze promene pripovedačkih formi, kao što je česta smena unutrašnjeg monologa dijalozima, na malom prostoru, doprinose tome da priče ne budu suvoparne, nerazumljive i posvećene isključivo odabranima.

Junak ne istražuje prapočetke okruženja u kom se našao, natopljenog neobičnim i neustaljenim, nego pokušava da se snađe u datim okolnostima. I mada svi znamo da je bitka izgubljena (i pre nego što je počela), tekst čitamo do kraja – kao uostalom i čitavu zbirku – prateći put izvitoperenog sveta, njegovu krivu, a ne put glavnog junaka. Ti tobožnji nosioci radnje predstavljeni su u svega nekoliko poteza – često imaju ime, cilj i kratku istoriju koja se kroz neprijatnu ili začudnu apoziciju naknadno osvetljava. To, međutim, nije nikakvo rešenje zagonetke. U pitanju su, iz teksta u tekst, različite boje stranog koje padaju na poznate predmete i ljude dajući im drugačiji oblik, pa i funkciju. Sve to jeste strašno u poređenju sa normalnim, prirodnim, ali je utoliko strašnije što je put ka starom, ka okruženju na koje smo navikli, zauvek blokiran. Interesantna je sudbina junaka iz priče Ponavljajući obrasci:

Muuuu, rekao je, a onda je zagledavši se prazno u nešto ispred sebe, zaboravio da je ikad izgovorio bilo šta. (str. 33)

Mada žanrovski opredeljene, priče nisu daleko od naše svakodnevice i bolesti od kojih pati (rat u bivšoj državi, na primer), pa možemo reći da se fabula dobrim delom oslanja na ubogu realnost (kao što je to, doduše, slučaj i sa romanima Darka Tuševljakovića). Fascinacija fantastikom može biti vid putovanja u egzotiku, i to nimalo nije za osudu, pogotovo ako je reč o kvalitetnim delima; ali reč je o tome da se u svim ovim pričama od stvarnosti kao uporišta nije moglo pobeći ili se pak uopšte nije ni bežalo. A objašnjenja i analize, ako nisu metaforički tretirani, onda su uvek u senci (fantastičnog) fenomena. Uostalom, dodir sa domaćom svakidašnjicom i bližom prošlošću, kao i likovi, čiji su kalupi uzeti iz okruženja, doprinose jedinstvenosti ove knjige. Posredna inicijativa za pisanje, sasvim moguće, došla je od Harmsa, Kortasara, Olge Tokarčuk (u upotrebama prenesenog značenja, kad stvari postaju nešto organsko, recimo) ili čak Branimira Ćosića (okolina koja se preobražava pod uticajem specifičnih stanja prvog lica), ali sve drugo je proizašlo iz magičnog dodira sa aktuelnim.

Humorno oneobičavanje osobeno je za priče od nekoliko redova, u pitanju je leksičko razgibavanje i poigravanje prenesenim značenjem, tako da istina može da se nađe s obe strane, da obuhvati i jednu i drugu krajnost, to jest, pravo i metaforičko značenje. Dobar primer je rečenica iz (pot)priče Rikše:

Svi valjda vide da su to kineski kentauri, moglo bi se reći: kintauri. (str. 24)

Ne bi trebalo zapostaviti ni tekstove koji su, bez dileme, naučna fantastika. To bi bila, na primer, priča Neverovatni ljudi. Ma koliko bila žanrovska, njoj ne nedostaje doza petog, pesničkog, elementa, bez kog bi ostala suva, siva i već toliko puta viđena:

Umeo je da nas zabavlja doživljajima iz kokpita letelica kojima je upravljao ponirući ka obzorju dešavanja. (str. 64)

Poetsko, ma koliko to delovalo strano u ovom slučaju, autorov je lični potpis. I ne isključivo to, naravno, tu su i reference na svetove knjiga i filmova. Utkane tako da ne budu nametljive, reference se mogu uočiti iz samog konteksta priče, iz dijaloga ili imena junaka (recimo, PAL 9000 u priči Made in Thailand, pobratim je čuvenom HAL-u 9000 iz knjiga i filmova The Space Odyssey, ali, isto tako, pojedine priče predosećaju bogatu ponudu savremenih SF serija i filmova, poput M3gan ili Black Mirror umesnije od njih dajući prednost poruci, a manje akciji). Valja reći da se kroz poneke priče provlači jezik prilagođen distopijskom društvu (U pećinama), nešto slično kao nadsat (no, ne u toj meri razvijen, naravno), Bardžesov jezički izum iz Paklene pomorandže, koji je u tom romanu, kako piše Milan Živković u knjizi Fenomen distopijskog jezika, stvorio atmosferu začudnosti. No, ovde je takav govor prilagođen jednoj viziji koja budućnost prikazuje kao verziju naše sadašnjosti, nadograđenu tehnikom, ali njome opterećenu i opustošenu. Tako nam je kroz ovu fikciju suptilno nagovešteno da mi već obitavamo u budućnosti (Orvelovoj, Velsovoj, Klarkovoj), iako toga verovatno nismo svesni i čekamo nešto što je ionako ovde.

Mada je autor, po sopstvenoj volji, hteo da izbegne podelu ove zbirke u cikluse, „kako bi čitanje knjige što više podsećalo na plutanje po talasima mora ili sna” (str. 8), mogli bismo ovlaš i radi napomene podeliti priče po dužini, koja, opirali se tome ili ne, i te kako utiče na njihovu percepciju. Postoje duže priče (tri do pet stranica), čija je fabula razvijena, likovi su zaokruženi i one mogu biti, recimo, dobra mera za književni časopis (tekstovi kao što su Odakle si ti?, Udovi, Ostrvljani, Hangar za snove, Made in Thailand, Rekonstrukcije). Dalje, tu su priče od stranicu ili dve, s delikatnim i izazovnim problemom datim odmah na početku (prvo lice ima posla sa pokojnicima, ludacima ili se nalazi usred košmarnog bezizlaza, što je slučaj, recimo, u pričama Poslednja kafana pred pustinju, Hovov, Planine nepoznate planete, Svi prazni prostori, Glad, Persejide). Treću celinu činili bi minijaturni zapisi u obliku zagonetki, dosetki, vizija ili poetskih rasparčavanja svakodnevice (priče o Dva pogleda na…, Talasi njenog glasa, Savamala, Zaborav, Fantastična književnost, Ovo ludilo se ne da izreći, Za nedeljnim ručkom). Iznenađenju doprinosi i povećava uzbudljivost to što čitalac ne zna šta ga očekuje na sledećoj stranici, koji tip snova preoblikovanih u tekst (kraći, duži, strašan, smešan ili zbunjujući). Analizirajući radove E. A. Poa, Džejms Kuper Lorens je davno napisao da čitalac traži promenu količine i vrste teksta koji je pred njim, kako bi zadržao pažnju, a priče bile, za čitaoca, efektne. Ovde je jedino nepromenljivo to što protagoniste iz košmara neće izvući deus ex machina, niti će im biti od pomoći domišljatost, hrabrost ni bilo koja druga konvencionalna osobina. San se nalazi van domašaja snage i uma ljudskog bića, nepredvidljiv je i uvek na kraju trijumfuje. Od svega, preostaju samo nada i očekivanje, kako bi to rekao Tin Ujević.

Može se lakonski zaključiti da ćemo ove priče čitati na pauzi ili dok čekamo red (u zemlji dugačkih redova). Kraće ili duže priče u Hangaru za snove pružaju širu sliku, koja nije samo u okvirima datog teksta, i vode ka situacijama usađenim duboko unutar nas, gde mi nismo više samo mi, nego kapljica velikog, kolektivnog. I to kolektivno, u slučaju ove zbirke, jeste ono što je neizrecivo, zbunjujuće i preteće i nikada ne može biti svedeno samo na dramski efekat, kada zlo pobeđuje dobro (ili obrnuto) u neizvesnoj bici. U pitanju je preživljavanje unutar utrobe mračne majke, gde smo se, čitajući ove priče, i vratili.

SAOPŠTENjE ZADUŽBINE IVE ANDRIĆA
Prema testamentarnoj volji Ive Andrića, Zadužbina Ive Andrića 1976. godine ustanovila je Andrićevu nagradu za najbolju pripovetku, ciklus, odnosno zbirku pripovedaka objavljene na srpskom jeziku između 1. januara i 31. decembra prethodne godine.
Žiri Andrićeve nagrade, u sastavu: dr Branko Vraneš (predsednik Žirija), dr Mina Đurić (član Žirija), dr Marko Avramović (član Žirija), detaljno razmotrivši zbirke pripovedaka i priče objavljene u periodici 2022. godine, na završnoj sednici održanoj 22. septembra 2023. godine u Zadužbini Ive Andrića, jednoglasno je doneo

O D L U K U

da se Andrićeva nagrada za 2022. godinu dodeli Darku Tuševljakoviću za zbirku priča Hangar za snove (Sombor, Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki”, 2022).

Darko Tuševljaković stvara intrigantan i autentičan pripovedni svet, koji obnavlja književne tradicije srpske fantastike. Piščeve distopijske vizije prožete su elementima horora, naučne leksike i filmske tehnike, premda uveliko prevazilaze okvire žanrovske proze. Knjiga Hangar za snove ističe se po liričnosti i ekspresivnosti izraza, bogatstvu imaginacije, duhovitom poigravanju sa horizontom očekivanja čitalaca i smislu za savremenost.

U radu Žirija za dodelu Andrićeve nagrade za 2022. godinu učestvovali su članovi saradnici Žirija, dr Andreja Marić i mr Aleksandar Ćuković.

Nagrada će biti uručena u Zadužbini Ive Andrića, 10. oktobra, na dan piščevog rođenja, u 11 časova.
U Zadužbini Ive Andrića,
27. septembra 2023. godine

Radosne vesti za kraj godine!

Somborska biblioteka „Karlo Bijelicki“ odlučila je da pokrene ediciju knjiga autora koji su objavljivali radove u književnom časopisu „Dometi“ i čast mi je da tu ediciju, čijim narednim izdanjima se unapred radujem, otvori upravo moja zbirka kratke proze.

U knjizi „Hangar za snove“ nalazi se 45 kratkih priča – od onih koje zauzimaju red ili dva, do onih od nekoliko stranica – kao i jedna pesma, napisanih u rasponu od gotovo tačno dvadeset godina. Deo priča (i pesma) objavljen je tokom godina u raznim časopisima i antologijama, deo dosad nije video svetlo dana, a jedna priča je napisana za ovo izdanje.

Na sajtu Biblioteke „Karlo Bijelicki“ možete pročitati još ponešto o ovom izdanju.

„Hangar za snove“ se može poručiti direktno od Biblioteke Karlo Bijelicki, na ovom linku, a uskoro će biti u distribuciji i preko Makarta.

Urednik izdanja je somborsko-novosadski književni pregalac Dragan Babić, a ovu fantastičnu naslovnicu uradila je Lena Tuševljaković Orlović.

U četvrtak, 16.12.2021, u knjižari Delfi u beogradskom SKC-u, održana je promocija romana Uzvišenost, na kojoj smo govorili Nevena Bojičić, književna kritičarka, Zoran Penevski, urednik izdanja, i ja. O tome šta je rečeno možete ukratko pročitati ovde, a istog dana je u časopisu Nedeljnik objavljen autorski članak Zorana Penevskog o romanu, što možete pročitati na slici ispod…

Uzvišenost će verovatno biti zanimljiva posvećenim ljubiteljima SF žanra ukoliko budu otvoreni i za primetne ambicije koje nadilaze naučnofantastičnu potku. Jer Tuševljakovićev roman se može razumevati kao (delimično ironijsko-groteskna) parabola o savremenoj tehnologiji i potrazi za ljubavlju, ukrštena sa recidivima postmodernih toposa o tajnim društvima i odnosu tekst-fikcija-stvarnost. Odabir takvih postupaka može naići na odobravanje ako čitalac, nošen pripovedanjem sigurnim u primetnoj meri, bude u njihovom spoju video zahvalno oblikotvorno rešenje za teme koje su u fokusu romana.

• Na portalu za književnost i kulturu Glif Goran Korunović je pisao o Uzvišenosti. Evo linka ka kompletnom tekstu.

• U emisiji Gutenbergov odgovor, na Radio Beogradu 2, o Uzvišenosti sam razgovarao sa Draganom Kovačević. Celu emisiju možete poslušati ovde.

• A u Politici od 13.11, u kulturnom dodatku, na Uzvišenost se osvrnuo Dragan Babić, tekstom koji sledi:

Шта ће бити када буде?

Дарко Тушевљаковић, „Узвишеност“, Лагуна, 2021.

Много је разлога зашто су фантастика, научна и епска фантастика међу најпопуларнијим жанровима данас. Овакви наслови нас измештају из наше свакодневице и стварног живота, а осећај спокоја који долази са њима – нада да се све лоше ствари о којима пишу не могу десити нама – привлачи публику која тражи нешто другачије, необично, неочекивано, али ипак донекле знано. Управо се у том споју онеобиченог и познатог крије шарм ових дела, али шта се дешава када се оно што се у њима представља као нестварно и немогуће ипак пресели у домен реалности, као што се десило са стварима о којима су писали Орвел, Кларк, Балард и други великани ових жанрова? Један од могућих одговора на то питање нуди и роман Узвишеност Дарка Тушевљаковића, аутора који у својим делима на различите начине спаја нашу стварност са хоризонтима жанровске књижевности.

Слично својим ранијим романима, и он овде доноси две равни приповедања које, сада, међутим, за разлику од Јаза и Јегермајстера, не одваја у засебне сегменте и поглавља, нити их графички другачије представља, већ их спаја у један јединствени наративни ток која се састоји из две приче које се постепено спајају. Са једне стране се неименована протагонисткиња бори са љубавним проблемима и животом са дементном мајком, манифестујући бројне карактеристике живота у Београду XXI века и базирајући се на критички врло настројеном погледу на наше друштво, менталитет и устаљене обрасце који већ деценијама кроје нашу стварност. Други ток открива већ прва реченица романа – „У  дану  када  се  други  пут  родио,  мој  отац  је  напунио  шездесет  девет  година.“ – чиме се у текст већ од старта уводи корпус научне фантастике. Необичне појаве које га прожимају исказане су и у наслову дела, у идеји узвишености која се остварује емотивним повезивањем људи у свету романа помоћу апликације Киндред – алузије на Тиндер и друштвене мреже које управљају нашим животима су очигледне – и њиховим „уздизањем“ у нешто више, што се на крају крунише додатним спајањем на граници симбиозе.

Иновације које та апликација доноси из корена мењају односе међу индивидуама, осећања која их покрећу и начине на које ступају у везу, због чека аутор истиче да је „Киндред увео своја правила у љубавну игру“, али под све јачим велом мистерије која га обавија. Та мистерија се временом открива, а Тушевљаковић успева да се, одлазећи дубље у домен научне фантастике, све више приближи нашем свету, али из једног ишчашеног угла. Догађаји око којих гради наратив су, скоро парадоксално, истовремено невероватни и могући, чиме се доказује идеја да смо заправо ближи научно-фантастичним оквирима но што се то на први поглед чини. Услед свих необичности које нас окружују, Киндред и његове последице су потпуно могуће, као и реакције на њега приказане групом Сунчево племе, што је управо онај елемент Узвишености који крије најснажнији критички потенцијал – нарочито због тога што се радња дешава у Београду у врло блиској будућности – који би читаоце требало највише да наведе на промишљање сопствених живота и одлука у времену у ком зависимо од технологије и њеног свакодневног присуства.

Осим ове опште, глобалне приче, аутор се бави и личним драмама из живота протагонисткиње: њеним односом са родитељима, наслеђем њеног оца (писцем који је иза себе оставио неколико важних дела и достигао статус френетичног праћења читалаца и (не)намерну везу са Сунчевим племеном), њеним ставовима према Киндреду и узвишенима, те њеном неспособношћу да пронађе било какво упориште и простор спокоја. Њен идентитет је непрестано између општег и конкретног, од њеног имена и посла до њеног односа према фантастичним елементима у роману и начина на који реагује на њих, а ова доза универзалности даје Узвишености нову дозу пријемчивости и повезаности са стварношћу свих нас и одликама мејнстрим књижевности. Тако овај роман успева да кореспондира са обе групе читалаца и повеже жанровско и нежанровско писање Дарка Тушевљаковића снажније него ранији наслови, доказујући да се ради о његовом можда и најуспелијем прозном остварењу до сада, али и једном од оних дела које не функционишу у границама размишљања „шта би било кад би било“, већ дају један од могућих одговора на питање шта ће бити када надреална будућност коју описују постане наша садашњица.

U okviru Sajamskih dana izdavačke kuće Laguna, pričao sam u prijatnom ambijentu knjižare Borislav Pekić u Knez Mihailovoj o Uzvišenosti. Razgovor možete pogledati na ovom linku..

Roman „Uzvišenost“, u Laguninoj ediciji „Eklipsa“, možete pronaći od utorka 19. oktobra u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.

Sa sajta knjižara Delfi:

Darko Tuševljaković na briljantan način dotiče teme koje opsedaju današnjeg čoveka – prirodu i kvalitet komunikacije i odnosa među ljudima, kao i krhke granice između stvarnosti i fantazije. U originalnom i potresnom romanu „Uzvišenost“, koji zauzima posebno, visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti, lične drame prepliću se s onom globalnom, dok obični ljudi traže svoje mesto i ulogu u svetskim događajima koji nepovratno menjaju svakodnevicu. Sve je tako slično životu koji poznajemo, ali je i potpuno drugačije…

Junakinja živi sa dementnom majkom, a otac joj je bio pisac kultnog romana. Ali kreće talas samoubistava u Beogradu, pojavljuje se kult Sunčevo pleme koje glorifikuje roman njenog oca, a svi su opčinjeni aplikacijom Kindred koja odabire tvog savršenog para. Uzvišeni žive u posebnim zgradama u koje niko nema pristup. Stvarnost se polako osipa i slede neverovatni događaji napisani kristalnim stilom vrhunskog poznavaoca srpskog jezika.

„Roman ’Uzvišenost’ se stilski i tematski prirodno nadovezuje na moj dosadašnji rad, ali se nadam da vrši i blagi iskorak u stranu i unapred“, rekao nam je pisac povodom izlaska knjige. „To je roman smešten u neodređeno sutra, zato što je jedino tako moguće osvrnuti se preko ramena ka sadašnjosti i sagledati je sa kakvim-takvim odmakom. Danas je apsolutno sve moguće i nijedna vest nas ne može iznenaditi. Kako, onda, da razvijemo kritički odnos prema bilo čemu? Možda tako što ćemo, makar u književnosti, istupiti korak napred…“

Darko naglašava da junakinja „Uzvišenosti“ može biti bilo ko iz naše okoline, komšinica, koleginica, školska drugarica – neko koga znamo, ali sa kim se iz nekog razloga ne družimo previše.

„Ona ima svoje demone, ali mnoge ćete lako prepoznati i u sebi. Živi u okruženju koje takođe poznajete, iako još ne postoji. Ono sadrži sve što i naš svet, ali je tamo još intenzivnije i iskrivljenije, i njen je zadatak da se izbori sa time. Progoni je sećanje na prerano otišlog oca, pisca uništenog sopstvenim literarnim glasom, muči je život sa dementnom majkom, s kojom nikad nije bila dovoljno bliska, iskušava je svet koji se iz korena menja, potpuno zaluđen novim tehnološkim izumom… Stvarnost u njoj i oko nje se lomi i ona nema izbora osim da se suoči sa prošlošću i sadašnjošću, a posledično i budućnošću, kako bi preživela i spasla sebe i svoje bližnje. I nije jedina u tome – uzvišenost, kako je opisana u knjizi, predstavlja novu, napredniju fazu u evoluciji čoveka, ali ona nije obezbeđena za sve. A to ko će preći na drugu stranu barijere zvane Kindred, a ko ostati ovde, gde sunce našeg neba ne greje kao što je grejalo nekad – na to pitanje razni ljudi nude razne odgovore. Što stvara globalni šum u kom je teško razaznati onu pravu, spasonosnu melodiju. Ako je uopšte ima.“

Roman „Uzvišenost“ obraća se svima.

„Mislim da u širokim potezima i na mikroplanu opisuje stanje u kom se nalazimo, ne tako što svakodnevicu secira iznutra, već tako što stvarnost izmešta u svet nekoliko stepeni iskrenut u odnosu na ovaj. Zamisao mi je bila da ono čemu svakog dana svedočimo provučem kroz jedinstven filter koji neće zamutiti vid, već ga izmeniti i možda proširiti, te time omogućiti neko novo čitanje i tumačenje sadašnjosti.“

Internet radio Trafika Europe ima svoj onlajn časopis, u čijem aktuelnom izdanju se nalazi temat sa srpskom novijom prozom i poezijom, a u okviru njega i moja priča, objavljena ekskluzivno u tom izdanju, u prevodu Džona Koksa. Ceo broj časopisa možete pročitati ovde. Usput možete slušati izvrsnu muziku, koju su uglavnom birali razni autori – gosti emisija i podkasta Radio Europe.