GLASAJTE ZA PRIČE / CAST A VOTE

eupl-narrow

EUPL je prošle godine raspisala konkurs za kratku priču, za dobitnike Evropske nagrade za književnost. Svi dosadašnji dobitnici, njih 106, mogli su učestvovati, odazvalo se njih 36. Priče su postavljene na poseban sajt, podignut za tu priliku, i mogu se pročitati na jeziku originala, kao i na engleskom. Kratke su i tema im je Evropa i evropsko nasleđe. Za njih svako može glasati. Pobednici konkursa biće proglašeni ove jeseni, na ceremoniji u Beču, u godini u kojoj Evropska nagrada slavi 10 godina postojanja. Srećnih 10 glasača dobiće mogućnost da prisustvuje toj svečanosti i ode u Beč o trošku organizatora. Moja priča se takođe nalazi među tih 36. Pa izvolite, kome se šta svidi…

Evo šta o konkursu piše na sajtu EUPL, a tu se nalaze i potrebni linkovi, ako poželite da ostavite svoj glas:

 

„The EUPL Writing Contest is a unique short fiction competition that celebrates Europe, literature and – above all – 10 years of the European Union Prize for Literature, which was exclusively open to all previous 106 EUPL winners.

36 EUPL winning authors from all over Europe – from a total of 26 different countries – have taken us up on this great opportunity and submitted fascinating European stories with a unique perspective. These works of short fiction, in both original versions and English translations, are compiled in the publication “European Stories”, which is available online here.

We encourage you to immerse yourselves into these fascinating stories, written by talented emerging writers from across Europe. You are invited to cast your vote for your favourite work of short fiction until 21 October 2018 here.

Everyone who participates in this public vote will automatically enter a draw and 10 lucky members of the public will win an exciting trip to Vienna to join our fabulous Awards Ceremony.

We hope you’re as excited as us to read these creative stories from all over Europe, from Montenegro to Ireland, from Iceland to Greece, as diverse, multicultural and colourful as Europe itself!“

 

For all those who couldn’t understand the introductory paragraph: my story is among those 36 submitted works. As are some very interesting stories from Serbian, regional and European writers. Enjoy reading them! And cast a vote.

Stojadin i vatromet

 

kvartal

Nevena Stefanović, Umetnički magazin Kvartal, jesen/zima 2017, broj 27

O romanu Jaz (Arhipelag, 2016)

Ostale su za njim njegove reči

Lepše nego svet

Vasko Popa, Zvezdoznančeva ostavština

Darko Tuševljaković, pripovedač i romansijer, prisutan je u književnom životu petnaestak godina. Najpre je objavljivao kraću i dužu prozu u domaćim i regionalnim časopisima i antologijama. Usledilo je prvo priznanje. Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ dodelilo mu je 2004. godine nagradu za novelu Uspon planinom pogrešnih postupaka. Prvi roman, Senka naše želje (2010), govori o odrastanju u malom gradu, čežnji za daljinama i avanturama oličenim u davno izgubljenom rođaku. Lirski intonirana priča o mirisima i bojama detinjstva prerasta u roman strave o nedokučivim silama, koje, uplevši se iznenada u život, počinju da ga menjaju. Zbirka priča Ljudske vibracije (2013) našla se u užem izboru za Vitalovu nagradu „Zlatni suncokret“. U ovoj knjizi Tuševljaković darovito oblikuje psihološko-intimističku priču i razvija dalje sklonost ka fantastici, potvrđujući da su elementi nadrealnog osobeni sastojak njegovog stila. Fantastično daje pričama futuristički, folklorno-mitski, gotski prizvuk. Kada izrasta iz njihovog tkiva, ima simboličku ulogu i služi, sa jedne strane, psihološkom nijansiranju, a sa druge, uspostavljanju ideje koja objedinjuje sve priče i može se izraziti mišlju češkog pisca Mihala Ajvaza: „Granica našeg sveta nije udaljena… bledo svetluca u najtešnjoj blizini, a u sivilu ivica našeg najintimnijeg prostora stalno zavirujemo, a da toga nismo svesni, u drugi svet.“ (Drugi grad, CLIO, 2014)

Jaz je drugi Tuševljakovićev roman. Kvalitetom se izborio za mesto među 11 romana u užem izboru za „Ninovu“ nagradu, a potom je dobio Evropsku nagradu za književnost. Pisanje priča učinilo je Tuševljakovića veštim romanopiscem. Čvrstina forme na koju novela i kratka priča obavezuju, odlika je i romana Jaz. On se sastoji iz dva simetrična dela, koja imaju po 9 glava i predstavljaju dva glasa, to jest, dva svetonazora. Likovi iz prvog dela oličavaju skučeni, dobro poznati prostor „stojadina“, a protagonisti drugog – oslobađajuće rasprskavanje unutrašnjeg vatrometa. Prva polovina knjige govori o letovanju supružnika nakon porodičnog raskola i sinovljevog odlaska u Nemačku s prijateljem. Kapetan u penziji Bogdan i njegova supruga Radica upoznaju na Krfu penzionisanog vojnog lekara Zorana i njegovu saputnicu Tanju i uglavnom sa njima provode vreme. Kao da dolaskom na Krf nisu pobegli dovoljno daleko, Bogdan i Radica nastavljaju da beže – on tako što na svakom koraku nalazi manu izabranom letovanju, a ona predajući se grozničavo izučavanju ostrva i mogućnosti koje nudi. Iako je odlazak na more izazvan porodičnim slomom i rastankom sa sinom Damirom, to se ne saopštava, već se kroz priču polako odvija, dakle, odigrava. Pomenutim stvarima ne pristupa se kao nečemu što se dogodilo, već kao nečemu što će se dešavati istovremeno sa razvijanjem priče. Izbor ovakvog postupka tesno je povezan sa značenjem. Porodični raskol je potisnut, „zaboravljen“, sin „izbrisan“, sve ima karakter nečega što se nije ni dogodilo, a što će se, u stvari, ispoljavati kroz Bogdanove i Radičine postupke, pošto će prošlost, neminovno, doći po svoje. Prvi deo romana je vrlo lepo zaokružen – počinje bolnim Bogdanovim buđenjem u vidu praska, a završava se unutrašnjim buđenjem u obliku sagledavanje vlastitog deformisanog lika u ogledalu, silaženjem do vode, osluškivanjem njenog ravnomernog ritma, doživljajem beskraja i otvorenosti sveta, i, najzad, „preuzimanjem“ težine najtežih ključeva na svetu. Drugi deo Jaza pripoveda o Damirovim studentskim danima u Kragujevcu devedesetih godina prošlog veka, prijateljstvu sa Davidom i Katarinom, te o vremenu nakon završetka studija. U uvodnom fragmentu drugog dela romana pripovedač Damir primećuje: „Godinama kasnije, shvatio sam koju je igru David igrao i zašto nam je servirao filozofiju sebičnosti i ličnog spasenja koje se, pokleknuvši pred nepogrešivom ljudskom potrebom da se vizija podeli s nekim – da se magija ipak stvori za drugoga – ni sam nije držao, ali u ono vreme mudrost je bila istog kvaliteta kao benzin koji se prodavao na ulici, bila je razvodnjena, zabranjena i skupo se plaćala. Ovo je priča o tome čime smo je platili mi.“

Tuševljaković na ovaj način spušta priču sa oblaka romana ideja na travnato tlo individualnih drama. Potom sugestivno dočarava Damirov karakterni rast i razvoj njegovog odnosa prema Davidu – od zanosa i divljenja, preko ljubomore, besa, nerazumevanja, odricanja, do oproštaja, razumevanja i zahvalnosti. Tek kada Damir kaže kako mu je, nakon završetka studija, novi prijatelj sa kojim je počeo da živi, odmah i jednostavno postao partner, shvatamo jasnije njegova osećanja prema Davidu. Ovo je pak usklađeno sa time što se i sam Damir tek tražio i otkrivao družeći se sa Davidom.

Pripovedanje u prvom delu odvija se u trećem licu, ali je pripovedač osetljiv za glasove junaka. Kroz pripovedačev glas prelamaju se glasovi likova, pre svega, Bogdana, koji je, u tom smislu, povlašćen, i predstavlja neku vrstu reflektora svega opisanog. Opredeljenje za pripovedanje u trećem licu ovde je, čini se, svojevrsno vrednovanje. Bogdan i Zoran misle da su zatočnici jednog sveta, a zapravo su njegovi zatočenici. Radi se o iščezlom svetu prema kojem oni uporno oblikuju lični svet. Bogdan nikada nije prešao granice sveta vojnog lica nekadašnje zemlje, Jugoslavije, a tragični gubitak vojnika ga je još više učvrstio u vlastitoj suženosti. Iako su odrasli ljudi, ovi junaci nisu sposobni da, kako bi rekao Kant, izađu iz lične maloletnosti i usude se da saznaju. Zoranova širina je samo prividna, a pronalaženje opravdanja za svaki svoj postupak, tek je drugo lice iste maloletnosti. Prema tome, potreban je otklon, makar uzak jaz, da bi se saznalo nešto više o njima, to jest, nešto više od onoga što su oni sposobni da kažu o sebi. U drugom delu reč je data Damiru, pripovedanje se odvija u prvom licu i ispovednog je karaktera. Ovakva perspektiva opravdana je samosvešću junaka i zrelošću njegovog pogleda. Zrelost počiva na potrebi da se prošlost razume. U tom procesu junak će prigrliti ono što mu je blisko, ali će i naučiti da živi sa onim što mu je daleko i strano.

Siže Jaza osmišljen je u realističkom duhu i počiva na sistemu nagoveštaja koji se u određenom trenutku ispunjavaju. Sadržaj romana je poput vešto ispletene mreže sa pažljivo povezanim elementima. Kada, na primer, u završnom dijalogu Katarine i Damira saznajemo za Katarininu bolest, to je, tek prividno, iznenađenje, jer su u prethodnim poglavljima data bar dva nagoveštaja njenih zdravstvenih problema: u epizodi klizanja na zaleđenom jezeru Damir se čudi što se Katarina brzo zamara, a kasnije doznajemo da se junakinja interesuje za neurohirurgiju. U prvom delu romana, Bogdan se, recimo, priseća da mu je Damir pokazao kako se stvarnost kompjuterski može iskriviti, što je za penzionisanog kapetana začuđujuće, ili kako se nekada na letovanjima u vojnom odmaralištu Damir družio s vojnicima i kasno vraćao u sobu. Dok ovo čitamo, još uvek ne znamo ko je Damir niti koliki jaz postoji između Bogdana i njega, ali će, kada saznamo, ovi podaci učestvovati u formiranju celovitog utiska. Pripovedačka „preciznost“ oplemenjena je sastojcima imanentnim umetničkom kvalitetu – pažljivošću i suptilnošću. Na kraju romana ne saopštava se gde je David završio, ali se kaže da je tamo, kuda se njegova majka uputila u najboljem kompletu, i gde može, u određeno vreme, da ga posećuje samo najbliža rodbina. Na svršetku priče takođe se ne otkriva ko je pozvao Damira telefonom, ali se kaže da je to neko ko nije prestao da brine o njemu. Gotovo je jasno o čemu ili o kome se radi, no, budući da ništa nije direktno rečeno, vrata saznanja ostaju poluotvorena – možda se, naime, radi i o nečemu drugom, jer su krhki znaci bilo kog saznanja, a istina je često izraz trenutnog utiska.

Tuševljaković zgušnjava smisao ili zaokružuje pređenu narativnu deonicu upotrebom upečatljive metafore. Radičina tašna je u Bogdanovoj svesti ružan i loše dresiran pas, uvek spreman da zalaje, sa prgavom njuškom, metalnim čeljustima i kožnom utrobom iz koje lako može da pokulja nataložena žuč. Bogdanov predosećaj trajne narušenosti odnosa između supruge i njega, kao i zebnja da se ona ipak priklonila sinu, sustiču se u viđenju tašne kao pretnje i opasnog čuvara mračne tajne. Zastavin stojadin u Jazu oličava malograđanštinu koja se neguje kao vrlina, sklonost da se loše proglašava udobnim zbog ljubavi prema malom ulaganju i maloj odgovornosti. Uskogrudost i primitivnost društva predstavljeni su kroz državni eksperiment za ispitivanje transrodnosti i homoseksualnosti radi njihovog uklanjanja. Kada Bogdan, oduzimajući Damiru ključeve od stana, zaključa za njega porodični dom, on zapravo bira da sin ostane za njega zaključan. Jedna od najlepših metafora u romanu jeste Davidova soba. Ona označava unutrašnji prostor koji omogućava neprestano, ničim sputano kreiranje sopstva kroz uređivanje sobe ovaploćene u mentalnim slikama. Odlazak u sobu odvija se u trenucima suspenzije svesti i predstavlja ulazak u sebe, pri čemu pojedinac postaje totalni subjekt, to jest, apsolutni kreator. Kada čovek, ostvarivši potpunu individualizaciju, postoji samo kroz ono što istinski jeste, izvan sobe ostaje jedino mrak haosa, besmisla i ništavila. Drugim rečima, kada se svi rasuti delovi stvorenog i željenog „ja“ sakupe u jedno potpuno „ja“, onda van njega više ništa ne postoji. Na primeru Davidove priče o sopstvenog unutrašnjoj sobi, stečenoj pre rođenja, zahvaljujući kojoj, kako kaže, ima ceo jedan svet za sebe, „svet koji nije ni tamo ni ovde, ili na oba ta mesta“, može se razumeti priroda fantastike u ovom romanu. Fantastika je psihička, dolazi iznutra i ostvaruje se kao ospoljavanje dubokih doživljaja. Radi se o lirskoj fantastici, koja se izjednačava sa čudesnim, pošto se natprirodno ne realizuje kao neverovatno, već kao izdizanje nad zemaljskim, prihvaćenim kao „prirodno“. Tako natprirodno postaje estetička kategorija, čime se oprečnost između realističnog i fantastičnog prevazilazi.

Jaz u romanu ima više lica. On je, najpre, razmak potreban za druženje, jer dopušta razlikama da slobodno postoje. U tom slučaju je povezujuća distanca, kao što primećuje Damir govoreći o prijateljstvu sa Davidom. Jaz je češće praznina koja se prećutkivanjem i nerazumevanjem uvećava i sve ispunjava. Nasuprot ovakvom jazu, stoji soba koja se ispunjava našim bićem, zanosna mladalačka ideja o mogućnosti „zgusnutog“, esencijalizovanog postojanja u mentalnom prostoru.

Jaz vrlo lepo pokazuje u čemu se sastoji Tuševljakovićev stvaralački domet i nagoveštava pravac u kojem bi njegova književnost mogla da se razvija. Uprkos tome što je Bogdan emocionalno uskogrud, isključiv, čak surov prema onome što smatra neprihvatljivim, Tuševljaković ga dočarava kao složenog čoveka koji posmatra, razmišlja, koji sebi nije oprostio gubitak vojnika, pa ne može ni drugima da prašta. Epizoda Bogdanove „eksplozije“ u restoranu, majstorski je ispripovedana. Pritisnut smetnjama oličenim u bučnom i slobodnom ponašanju mladih Holanđana za obližnjim stolom i Zoranovim pozivom da ispriča najpotresnije lično iskustvo, junak odjednom izgubi kontrolu, isklizne iz sadašnjosti i počne da baca ljude oko sebe, tražeći smrskanog vojnika Jovana Mojsilovića. Pripovedanje je dinamično, filmski živo, odvija se u brzom ritmu, vrlo lepo se smenjuju sekvence iz prošlosti i sadašnjosti, Bogdanov i pripovedačev glas. U drugoj sceni Bogdan i Radica stoje na terasi vile u kojoj su odseli. Spone između njih dvoje su oslabile i popustile pred navalom neslaganja. Bogdan stavlja ruku na Radičino rame, i, usred ćutanja, kada Radica uzdahne i odvoji pogled od čempresa, iznenada prepoznaje trenutak u kojem bi između supruge i njega moglo nešto da se promeni. Trenutak će nepovratno minuti, a Bogdan propustiti priliku, plašeći se da ne zazvuči detinjasto i usiljeno. Autor na ovom mestu ispoljava sposobnost za pripovedanje o neuhvatljivom, za razumevanje čarolije koja se između dvoje ljudi uspostavlja jedva primetnim treptajima. Njegov dar za pripovedanje o neizrecivom povezan je sa finom „nedovršenošću“ kojom odiše rastresitiji, fluidniji sadržaj drugog dela romana. Tuševljakovićeva proza mogla bi da se razvija u tom pravcu, osvajajući novi prostor, za koji autor, očigledno, ima sluha.

Jaz će potresti i raniti čitaoca, a onda ga isceliti. Neko bi se zapitao čemu ranjavanje, to jest, čemu potreba za isceljenjem. Tuševljakovićeva sposobnost da knjigom rani i uznemiri, govori o piščevoj moći da dirne nešto duboko u čitaocu, probudi njegovu finu osetljivost, trgne iz dremeža njegovu ljudskost i stupi u dijalog sa njima. Uvodeći čitaoca u sopstvenu sobu, Tuševljaković mu pruža priliku da ukine jaz koji ga deli od samoga sebe. To je, rekli bismo, srž umetničkog. I, ne može se naučiti. A diše u Tuševljakovićevoj knjizi.

 

EUPL Interview

 

You have to be interested in the mental health of your characters, that’s what it’s all about. Or if not in their health, then certainly their condition. I believe we all suffer from some sort of mental condition, we are all troubled in our specific ways – it’s the inevitable consequence of being alive here and now. I’m concerned about that, so I write about it.

Read more…

 

JAZ I NAKNADNE ISTINE U KNJIŽARI BOOKASTORE

Dragi sugrađani, dame i gospodo:

Darko Tusevljakovic Potpisivanje u Bookastore EUPL Book Evenet

http://www.euprizeliterature.eu/news/20171208/signing-session-and-discussion-with-darko-tusevljakovic-in-belgrade

Accuweather kaže da će biti oblačno, ali suvo. Ja ću biti ćelav, ali bradat. Povod je roman, ali i zbirka. Radujem se prijateljima, ali i neznancima. Možete me nešto pitati, ali i ne morate. Možete se nećkati, ali ne možete pogrešiti.

Vidimo se!

 

 

Prikaz romana Jaz / Revue du roman „L’abîme“

JAZ, c’est une histoire, pleine d’abîmes sans issue qui existent entre mari et femme, entre les parents et leurs enfants, entre les générations, entre l’Ouest et l’Est, entre les mondes réel et irréel, entre les Serbes et les Monténégrins, entre la Slovénie, toujours sous l’impact de l’Autriche-Hongrie, et la Serbie, longtemps exposée à l’influence turque, entre la Serbie et l’Europe occidentale…

http://klarabudapost.com/revue-du-roman-jaz-labime-de-darko-tusevljakovic/#.WeXD3LVx3IU

Kratki intervju za LAT/Short interview for LAT

Our past is a chamber drama that often confuses reality with possibility, everyday life with a dream.

Print

https://www.lit-across-frontiers.org/literary-forms-are-not-expendable/

Briselski intervju / The interview from Brussels

 

Istina o Naknadnim istinama

Ovih dana će se u izdanju Arhipelaga naći moja nova zbirka priča, Naknadne istine. Zbirka sadrži dve novele i šest pripovedaka, a od ukupnog broja četiri su već videle svetlo dana, u raznim antologijama, dok preostale, čak polovina, to čine tek sada. Sve su pisane u periodu između 2014. i 2017. godine. Sadržaj je sledeći:

  1. Drina, bez filtera
  2. Karantin
  3. Sebastijan
  4. Tamno mesto
  5. Jahači magle
  6. Lavirint
  7. Neizrecivo oružje
  8. Zvuk stajnveja u praznoj sali

Veoma mi je drago što je ilustraciju na naslovnici uradila moja prijateljica, grafička umetnica Emanuela Bulatović, koja je na izuzetan način doživela i obradila motive iz priča i ponudila ih kao jedinstvenu kompoziciju.

Darko Tusevljakovic Naknadne istine

Kao i do sada, priče nisu otišle u štampu a da ih nisu pročitali oni kojima sam se peo na glavu svojim mejlovima i prohtevima. Hvala Otou, Mariji, Jeleni i Neveni na tome što svoje slobodno vreme troše na mene.

Sledeći put se čujemo kada budem mirisao sveže odštampane stranice.

A onda se, nadam se, i vidimo. Ako ne pre, računam na beogradskom sajmu knjiga.

 

JAZ U EVROPI

Velike i divne vesti: Jaz se širi Evropom!

EUPL

Znam kako to zvuči, ali zapravo nije ništa strašno. Nema svađe ni zveckanja oružjem. Samo slova štampana na hartiji.

Ovogodišnja Nagrada Evropske unije za književnost dodeljena je u dvanaest zemalja. Jedna od njih je i Srbija. Moj drugi roman, Jaz (Arhipelag, 2016), odabran je za to prestižno priznanje. Svečana dodela će se održati krajem maja, u Briselu, posle čega će, tako kažu, romanu biti otvorena vrata široj publici.

Prethodni dobitnici ove podsticajne nagrade iz Srbije su Jelena Lengold i Uglješa Šajtinac, i čast mi je što sam se našao među tim značajnim imenima domaće književne scene. Takođe bi mi pričinilo veliko zadovoljstvo da se Jaz zaista nađe u književnom okruženju koje nije omeđeno jezičkim i nacionalnim granicama.

Evo teksta o nagradi na sajtu Arhipelaga.

Trudiću se da vas o svemu što se dalje bude dešavalo s Jazom ovde obaveštavam.

A sad je vreme da se nešto popije.

Jaz u užem izboru za NIN-ovu nagradu

nin-11

Žiri NIN-a zadužen za odabir romana godine u današnjem broju je objavio uži spisak od 11 romana koji ostaju u utrci za prestižnu nagradu. Da ne bih ja bespotrebno komentarisao listu, kliknite na link ka tekstu Miće Vujičića koji je to uradio koncizno i informativno. Čast je naći se u društvu ovih pisaca i tako visoko u ovoj igri.

Živeli.