Darko Tuševljaković

piše priče, novele, pesme, objavio prvi roman…

RADIJSKI HITOVI: 2013

Pošto ja, poput neuke tinejdžerke koja sluša radijske hitove, na pitanje šta slušam obično odgovorim sa: „Svašta“, tako će izgledati i moja prva muzička lista. Neki će reći: „Svašta“, ali svašta je ove godine i izašlo. Sledi tek skromni destilat bogate ponude:

  1. Dillinger-Escape-Plan THE DILLINGER ESCAPE PLAN: ONE OF US IS THE KILLER – album godine. Znam, teško je, ali kad vas ovi momci jednom deflorišu, posle klizi glatko. Kontrolisana histerija uma i tela. Originalne ideje. Iznenađenja na sve strane. Brutalni žanr za sebe.
  2. daft punk DAFT PUNK: RANDOM ACCESS MEMORIES – ovo, s razlogom, svi vole. Muzika i za ples, i za plažu i za kućne poslove. Lep omaž elektro korenima.
  3. queens of the stone age QUEENS OF THE STONE AGE: … LIKE CLOCKWORK – Džoša Homa je očigledno baš briga šta će ko da kaže za ono što on radi. Opet je nemoguće svrstati ga u fioku, odrediti mu publiku, takoreći, targetovati mu ciljnu grupu. Filozofija je prosta: pesme su dobre, na ‘leba da ih mažeš.
  4. Protest-The-Hero PROTEST THE HERO: VOLITION – ostaneš bez izdavača, odeš na Kickstarter, skupiš pare i snimiš ovo. Klinci iz Kanade, kao i do sad, na visini zadatka. Veseli i rasvirani.
  5. patricia barber PATRICIA BARBER: SMASH – od ove čudne dame još nisam čuo loš album, pa je tako i ovaj dobar. Nema iznenađenja, ali nema ni promašaja. Ukus kafane, miris podruma, šmek pesničke večeri.
  6. devin townsend DEVIN TOWNSEND: RETINAL CIRCUS – koncert koji kruniše četveroalbumski projekat bivšeg gazde Strapping Young Lad-a. Inače nisam ljubitelj rok i metal kabarea, ali je ovaj, za razliku od većine, iskren i zanimljiv, sa besprekorno odsviranom set listom, od ambijentala do blek metala.
  7. Queensryche QUEENSRYCHE: QUEENSRYCHE – matorcima se desilo čudo: vaskrsli su iz mrtvih kad su šutnuli, mislili smo, ključnog člana. I odjednom: odlične nove pesme, odličan novi pevač, kao da svi opet imaju po dvadeset i kusur. Živo me zanima kuda će to dalje ići.
  8. oblivion ost M83: OBLIVION OST – slično onome što je Daft Punk pre nekoliko godina uradio za Tron: Legacy. Francuski M83 spaja orkestar i elektroniku u skor koji izvrsno služi filmu, ali se bez problema sluša i bez slike. Zvučno bogat, atmosferičan, svež čak i posle nekoliko sati ponavljanja u plejeru.
  9. fates warning FATES WARNING: DARKNESS IN A DIFFERENT LIGHT – mešavina starog FW i onoga što je gitarista Džim Mateos radio poslednjih godina sa klavijaturistom Kevinom Murom (O.S.I.). Progresiva za svaki dan.
  10. pearl jam PEARL JAM: LIGHTNING BOLT – ako ja, koji sam, kao zakleti Metaler iz devedesetih, trošio teradžule energije u svađama sa     Padavičarima oko toga šta valja, a šta ne valja, hvalim novi Pearl Jam, onda, je, majku mu, sigurno dobar.

DOBRA LOŠA GODINA: pročitano u 2013.

Ovo je bila loša godina za pisce, bar za one koje pratim. Nadam se da to nema veze sa mnom. Ima šlogiranih, hospitalizovanih, mrtvih. Čak se i onaj Basara žali na diskus herniju, a da prostite, naznake iste krase i moj friški snimak sa MR. Stiče se utisak da je pisanje zaista neisplativ zanat, ne samo finansijski, već i zdravstveno. Ipak, oni koji su otišli, do poslednjeg trenutka su sedeli za stolom i pisali, a oni koji se leče, leče se od svega, samo ne od pisanja. To je, izgleda, neizlečiva bolest. Kao, uostalom, i čitanje. Evo kako je to kod mene izgledalo:

  1. joyce carol oates slika DŽOJS KEROL OUTS: se mora naći na prvom mestu ovogodišnje liste, ako ni po čemu drugom onda po količini naslova koje sam pročitao. Dakle, od januara do decembra sam uspeo da sažvaćem „Unholy Loves“ (1979), „Haunted: Tales of the Grotesque“ (1994), „Mudwoman“ (2012), „Museum of Dr. Moses“ (2007) i „The Gravedigger’s Daughter“ (2007). Kad se sabere, oko 2000 stranica. Od kamernog univerzitetskog mejnstrimašenja, preko trilera i saspensa, do gotike i neprijatnog horora. Nekoliko pisaca, dobrih, u jednom. Ako čovek želi da za života pročita njen dosadašnji opus, mora ovako kao ja, bar četiri knjige godišnje.
  2. iain banks slika IAIN BANKS: na drugom mestu opet ime, a ne knjiga. Ne, to nije zato što je onako na brzaka umro i žešće nas smorio, nego zato što sam ove godine pročitao njegova dva solidna nefantastična romana. Znači, čitao sam Benksa, a ne M. Benksa (ko zna, shvatiće). Jedan je „Canal Dreams“ (1989), a drugi „Steep Approach to Garbadale“ (2009). Prvi je balardovski osvrt na američko-panamski sukob prikazan kroz nedaće japanske violončelistkinje koja, zbog blokade Kanala, kasni na zakazanu evropsku turneju. Kruzer kojim putuje otimaju gerilci, naokolo se vode borbe, noću iznad akumulacionog jezera na kom je brod usidren sevaju odblesci eksplozija, putnici su vezani, taoci ginu, sve grubost i nasilje (mada malo i ljubav i kontemplacija), a onda kreće prava akcija. Sa sve violončelom. Drugi je saga o savremenoj škotskoj porodici koja generacijama živi od globalno popularne društvene igre Empire!, slične monopolu i riziku. Američka firma, manjinski vlasnik kompanije, želi da je kupi, što je prilika da se porodica, rasuta po svetu, okupi i raspravi o zajedničkoj strategiji. Junak romana se svojevremeno dobrovoljno otuđio od rođaka i njihovog milionskog biznisa, ali se, poteran novim razvojem događaja, vraća pravo u leglo ličnih i porodičnih neraščišćenih računa.
  3. saffron & brimstone ELIZABETH HAND: SAFFRON & BRIMSTONE (2006): Nagrađivana zbirka u kojoj nema loša priča. Čak ni slabija. Sve su, nekako, u sličnom (mračnom) tonu i izdaleka deluju kao roman. Elizabet Hend gaji nekoliko snažnih fiksacija i, po sopstvenom priznanju, skoro uvek se bavi njima. Proza je veoma lična i služi joj kao neka vrsta terapije, što se u pričama vidi i ako se naštimujete na njenu frekvenciju, prijaće vam elegantan način na koji se Hendova igra sa realnošću i fantastikom, lepotom i ružnoćom, ljudima i insektima, bez obzira na to zanimaju li vas meditacije o istoriji umetnosti, ostarelim hipicima, leptirima ili silovanim ženama.
  4. Year of the Ladybird slika GRAHAM JOYCE: THE YEAR OF THE LADYBIRD (2013): Konačno nešto iz ove godine. Kako se Džojs zaleteo sa izbacivanjem romana, moći ću svake godine da ga stavim na listu sa aktuelnim izdanjem. Samo da ga, je li, zdravlje posluži. Njemu ne treba mnogo da ih napiše, meni još manje da ih pročitam. I uvek bude prijatno iskustvo. Ako se za dosadašnji Džojsov opus moglo reći da klacka između fantastike i mejnstrima, ova knjiga tu tvrdnju još više naglašava. Ovde fantastike skoro da nema, natprirodni element je sumnjiviji nego ikad, a opet, osećate se kao da čitate fantastiku. To jest, lepo.
  5. Glass Rainbow slika JAMES LEE BURKE: GLASS RAINBOW (2010): Zanimljivo je kako sam došao do ove knjige. Nije to prva Li Burkova koju sam pročitao, ali ih je čovek napisao kamaru i ponekad je teško odabrati sledeću. Da li se odlučiti za najnoviju ili iskopati neki stari dragulj. Da li poslušati savete poznavalaca ili ići na osećaj. Nekad uspe jedno, nekad je bolje drugo. Ovaj put, sve se pomešalo. U pitanju je relativno nov naslov za koji sam dobio neobičnu preporuku koja mi je pomogla da odigram na osećaj. Naime, čuo sam odlomak iz audio-knjige, koju čita veliki majstor američkog glumišta i čitanja knjiga Vil Paton. Nije to bilo ni celo jedno poglavlje, svega nekoliko minuta zadovoljstva. Singl. Za dva, tri dana, preslušao sam ga bar deset puta. Skoro da sam zapamtio ceo tekst. Potom sam naručio roman. Preostalih šestotinak kriminalističkih stana je podjednako, kriminalno dobro.
  6. hauntings-ellen-datlow-slikka ELLEN DATLOW: HAUNTINGS (2013): Nova antologija proslavljene žanrovske urednice, retrospektivna. Tema su duhovi i zagrobni život. Takoreći, knjiga o Onoj strani i njenoj vezi sa Ovom. Lepeza priča dobro odabranih imena i prilično širok dijapazon obrade teme. Posebno mi je bilo zanimljivo otkrivati osrednje priče autora koje sam unapred smatrao za favorite i odlične priče nekih za koje sam  prethodno nesigurno vrteo glavom.
  7. Za kraj, dva matora krimića.  JOHN D. MACDONALD sa svojim „Nightmare in Pink“ (1964) nightmare-in-pink slikai a demon in my view slika RUTH RENDELL sa „A Demon in My View“ (1976). Dva ukusna zalogaja. Oni što se razumeju bolje, rekli bi da su romani kultni, pa ako se na to ložite, izvol’te. Za mene, bili su zabavni i poučni. Svima nama koji se ložimo na opake dijaloge iz starih filmova, prvi može poslužiti kao etalon za iste. Drugi je primer za priču sklopljenu analnom minucioznošću. Sve što je na tih škrtih dvestotinak stranica rečeno, rečeno je sa jakim razlogom i ako trepnete, propustićete vezu između uzroka i posledice. A sve je toliko mračno da prst pred nosom ne vidite. Kod Mekdonalda je mrak šmekerski, kod Rendelove naprosto bolestan. Bolje od toga ne može.

Šta je preostalo? Ah, da. Domaći pisci. Čitao sam i njih, ali ih neću komentarisati. Postoje dežurni komentatori scene, prepun ih je internet, pa nek’ se uhvate posla. Reći ću samo to da su, imajući u vidu u kakvoj alitererarnoj (to nije od aliteracije) zemlji i vremenu živimo i koliko je pisanje, zaključili smo, rizično po džep i zdravlje, svi domaći pisci dobri. A od svih njih, ove godine mi je najbolji onaj koji više nema nikakve probleme: Meša Selimović sa romanima „Tišine“ i „Ostrvo“, kao i zbirkom „Djevojka crvene kose“.

SKOK

Posle sahrane prijatelja, J. i M. su se po mraku vratili u stan. Dok su stajali oko rake, nisu ni primetili da se poslepodne pretvorilo u veče. Bilo je vreme za spavanje.

                „Moram da sperem ovaj dan sa sebe“ rekla je J.. Skinula je odeću koja je mirisala na opalo lišće i pustila vrelu vodu u kadu. M. se već na groblju osećao omamljeno od vetra, a sada mu se od pare dodatno mutilo pred očima. Izašao je na terasu i zapalio cigaretu. Dim se digao iznad krovova i nestao u visinama. „Sad je već lakše“, dobacila je J. iz kupatila. Zagledan u komšijske prozore, nije odmah primetio da se jedna prilika popela na krov susedne zgrade. Video ju je tek kada je raširila ruke, poput Isusa u Riju, i skočila.

                „Ubi se čovek!“

                U kupatilu, J. je zajecala.

                M. je izleteo iz stana, sjurio se niz stepenice i pretražio parkić između dve zgrade. Tela nigde nije bilo. Zbunjen, vratio se u stan.

                J. se brisala peškirom ispred zamagljenog ogledala. Mokra kosa joj se u trakama spuštala niz leđa. „Smiri se, molim te“, rekla je. Zatim je uključila fen.

                M. je izašao na terasu. Vlaga i buka iz kupatila su ga pratile, tražeći put napolje.

                Na krovu susedne zgrade, opet je stajao čovek, raširenih ruku.

                „Nemoj to da radiš!“

                J. je isključila fen. Učinilo joj se da je nešto čula.

                „Stani!“

                Čovek je opet skočio.

                I opet ga nije bilo dole, na pločniku.

                M. se po treći put našao na terasi. Nije se obazreo na J., koja je, polugola, poluosušena, zverala kroz prozore u mrak. Šarao je pogledom po susednom krovu, na kom sada nije stajao niko. Propeo se na prste, da bolje osmotri neravnu površinu. Bilo je uglova koje nije mogao da istraži, iza dimnjaka, podno matorih antena. Oprezno je stao na ogradu terase.

                „Šta to radiš?“

                Pitanje nije došlo iz stana, niti je glas pripadao J.. Sa trećeg sprata zgrade koja je bočno gledala na njihovu, čovek je uspaničeno mahao.

                „Nemoj! Vrati se nazad.“

                M. je raširio ruke i pustio se u dubinu.

                Posle nekoliko minuta, J. je izašla na terasu, odevena u pidžamu, i protrljala o zid dogoreli opušak ostavljen na ogradi.

                „Zbogom“, uputila je poslednji pozdrav prijatelju i vratila se unutra, da spava.

LUDAK

Pre neki dan, u trolejbusu kojim sam se vraćao kući s posla, našao se jedan ludak. Smrdeo je, nosio je odrpanu odeću, teturao se više nego što je to trola od nas tražila. Vređao je ljude oko sebe. Govorio im je da treba da crknu. I ovaj smrdljivi grad treba da crkne, da nestane, i svi u njemu, jebite se svi, jebao vas ovaj prljavi, smrdljivi grad, nosite se svi u tri pičke materine. Oko njega se otvorila čistina, nešto što se u gradskom prevozu retko viđa. Ljudi su skretali poglede, plašili su se. A onda je jedna beba, nekoliko sedišta dalje od klošara, zaplakala u majčinom naručju. Nadjačala je njegovo gunđanje, dok ju je majka nunala, tako da je morao da povisi glas. „Nosi ga napolje“, grmeo je i klatio se sve jače, divljeg pogleda ispod crnih, gustih obrva. „Nosi žgebe napolje, teraj se u materinu i ti i ono, jesi čula?!“

                Ljudi su ćutali, i ja sam ćutao. Trudio sam se da dišem na usta, toliko je zaudarala odeća ludaka. Tišinu je prekidalo samo njegovo disanje, čak je i uvlačenje vazduha u nozdrve zvučalo kao psovanje. A onda je jedan momak, opremljen naočarima poput mene, mada nešto mlađi i okretniji, prokomentarisao da nije u redu tako da govori o detetu i da treba da ga bude sramota.

                „Mene sramota?!“ zaurlao je ludak. „Mali, nemoj da ti nabijem cvikere u mozak! Ubiću te, majke mi, prosuću ti creva! Jebaću ti mater, mali, samo izađi napolje! Gotov si, pičko, naklao sam se ja u ratu takvih kao ti, i ima još da koljem. Izađi napolje, pičko jedna, da ti nabijem nož u grlo!“

                Ostali putnici kao da su se smanjili. Klošar je, onako pijan i poremećen, postao suvereni vladar brisanog prostora. Klatio se i urlao, obešen o držač poput gorile. A onda je na sledećoj stanici isteturao iz trole, ne prestajući da grmi, psuje. Svi smo odahnuli i na licima putnika sam primetio prve osmehe. U glavama svedoka, događaj je već postao anegdota koju će prepričavati ukućanima posle večere. Momak kojem je prećeno smrću odmahivao je glavom i svi oko njega odmahivali su glavama. Beba je i dalje plakala, zapravo nije plakala, drala se iz petnih žila.

                Tada, tako uplašen, iznerviran, besan, kategorički sam stajao na strani pravičnog momka. Mrzeo sam ludaka i žalio sam što nisam bio dovoljno hrabar da ga odalamim posred tintare i nogom u dupe isteram iz vozila. On, tako smrdljiv i neugledan, on se našao da kritikuje ostale. Da im preti, da ih kune. Ko si ti, bre, budalo?

                Posle sam se smirio i, raskomoćen, legao pred televizor kako bih pogledao film. Film je bio dosadan, program na svim ostalim kanalima bio je dosadan, tako da sam zatvorio oči i pokušao da zaspim. Ali, nije mi se spavalo. Stalno sam se vraćao u onu trolu, plače bebe mi nije izlazio iz ušiju. Opet sam se unervozio, koža me je peckala, stiskao sam oči da oteram bes iz sebe. „Umukni već jednom“, rekao sam naglas, sebi ili nekom drugom, ne umem da razlučim.

 

NEKI LJUDI

Poznajem ljude koji se oduševe drugim ljudima onako kako se ja oduševim nekim, za mene novim, piscem. Kada ga otkrijem, sreći nema kraja. Ne ispuštam knjigu iz ruku, nosim je u rancu kud god da krenem, stalno pričam o njoj, kujem je u zvezde, tvrdim, zacakljenih očiju, da nema, niti je ikad bilo, bolje knjige ili boljeg pisca. Ubeđen sam da ću zauvek čitati njegove knjige, štaviše, one će mi biti prioritet, sve ostalo neka čeka. Ionako nije dovoljno vredno. Pred spavanje mislim o onome što sam u toku dana pročitao, ujutro se budim srećan što ću se opet družiti sa neprikosnovenim majstorom pisane reči. Pratim ga na internetu, želim da znam sve o njemu. Zaljubljen sam do ušiju.

                A onda se slučajno desi da, po preporuci, ili onako, po osećaju, nabasam na neku novu knjigu, nekog novog, meni do tada nepoznatog pisca. Kakva radost! Kakva ludost! Naprosto je teško poverovati da je ovaj još bolji od prethodnog. Štaviše, onaj prethodni, kad dobro pogledam, uopšte nije bio toliko dobar. Imao je problema sa karakterizacijom, poslednje činove je trapavo razrešavao, s vremena na vreme mu se stil razvodnjavao i, rečju, bio je sklon prevari. Kako sam uopšte mogao da pomislim da je savršen? Ova knjiga, ova koju sada držim u rukama, pravi je i jedini primer savršenstva.

                Zauvek ću ga čitati. Odvojiću celu jednu policu na zidu samo za njegove knjige. Pratiću ga na internetu, pamtiću sve njegove postove, staviću njegovu sliku za volpejper. Biću opet zaljubljen, u zanosu, do ušiju.

I JARE I PARE

vibracije potpisivanje  

Retki, ali odani posetioče, dođi u utorak na sajam knjiga, gde ću od 17h, na štandu Čarobne knjige, potpisivati zbirku Ljudske vibracije, pa eto prilike da saspeš meni sve u lice, a prodavačici na štandu tih nekoliko stotina dinara u kasu. Lepo vama, lepo nama…

Objava!

  Promocija zbirke LJUDSKE VIBRACIJE biće održana 30. Septembra, u 20:00, u sali Kulturnog centra Beograda, u okviru manifestacije Dani Čarobne knjige. Dođite, pričaćemo o nečemu, imamo puna dva sata na raspolaganju, mada se nadam da neće toliko potrajati (Ko je još video književnu promociju od dva sata?). Biće tu predstavnici izdavača, biće moj kolega i prijatelj Oto Oltvanji, koji će me pitati za zdravlje i pisanje, biće valjda i neko piće i klopa. Ja stižem direktno s posla, biću gladan (Nadam se da organizator prati ovaj sajt).

                Svratite na sajt Čarobne knjige i proverite ostala zbivanja u okviru Dana Čarobne knjige. Deluje zanimljivo.

Naslovna strana

Ljudske vibracije

Ljudske vibracije- korice

 

Stiven King ima Stalnog čitaoca. Za razliku od njega, ja imam Retkog posetioca. To je zato što on mnogo piše, a ja malo postujem. Mislim, nije samo zato, ali volim da mislim da je kvantitet presudan. Svi bismo mi da smo Stiven King, ali nemamo dovoljno dioptrije na zelenim nam očima. Kad kažem zelenim, ne mislim na boju, nego na… Ma, to sve skupa zapravo nema velike veze sa onim što sam hteo da kažem…

Retki moj posetioče,

Imam čast da najavim novu knjigu. Svoju. Zove se ‘Ljudske vibracije’ i u ličnoj karti joj piše da je zbirka priča. Izdavač je, kao i prethodnom slučaju, Čarobna knjiga, a naslovnicu je, kao i onomad, uradila schwesterlein Lena Tuševljaković. Unutar korica je poslagano 9 priča, napisanih između 2008. i 2013. godine, raznim povodima ili totalno bez njih. Ako se uzme u obzir da se moja prva fantastična priča (je l’ se tako kaže?) pojavila 2003. godine, može se reći da je ova zbirka the best of proteklih deset godina. Zašto se, onda, unutra ne nalaze i priče napisane do 2008. godine? Zato što šta vas briga. Kopajte po časopisima i fanzinima, pa ih čitajte, kad ste navalili. Meni ih je dosta.

            Ove privilegovane su sledeće, u redosledu koji ćete zateći u knjizi:

  1. DOK NE DOĐU ŠEJTANI
  2. LJUDSKE VIBRACIJE
  3. NAPOLJU NEMA NIKOGA
  4. IZGUBLJENE GODINE
  5. HRANA ZA ŽIVOTINJE
  6. RAZOTKRIVANJE
  7. ZEMLJA SNOVA
  8. PALI ANĐELI
  9. PRE I POSLE SMRTI

Zbirku očekujem u toku ove nedelje u svojim, a od sledeće nadam se i u vašim, rukama. Kad kažem nadam se ne mislim da morate da je kupite, nego da će je, nadam se, isporučiti knjižar… Ma, nije bitno. Bitno je to da u ‘Ljudskim vibracijama’ ima priča koje možda znate, kao i onih koje sigurno, sto posto, garant, mogu da se kladim, ne znate. Pa vi sad vidite…

Uskoro će biti informacija o promocijama i ostalim javnim aktivnostima.

Živeli mi ti i ja, Retki moj posetioče.

DVA POGLEDA NA AUTOMATE

BRAKOMAT

Mašina izgleda standardno, metalni okvir sa tasterima i ekranom, ugrađen u zid opštine. Jedina razlika su dva proreza, za lične karte. Mladi par prilazi i proučava opcije:

ODABERITE JEZIK

To je lako. Mladi par se smeje.

ODABERITE AKCIJU:

SKLAPANJE BRAKA

RAZVOD BRAKA

UVID U STANJE

PODIZANJE ALIMENTACIJE

Mladi par ne okleva. Sigurni su u svoju odluku.

DA LI VI, D.T. …

DA

NE

Mladi bračni par pritiska tastere, sve do onog poslednjeg: POTVRDI.

”Eto”, govori mladi muž svojoj zakonitoj ženi. ”Sad možemo negde na piće.”

”Samo da ima konobara, a ne onaj odvratni šankomat”, cvrkuće ona.

DA LI ŽELITE PRIZNANICU?

 

 

ŽELITE LI DA POSTANETE ULIČNI MILIONER?

Mladi bračni par šeta gradom, koji je njihov, osvojili su ga, osećaju se i hodaju kao kralj i kraljica, tog jutra su se uzeli, imaju papir u rukama, mašu njime kao da je praznična zastava. Popili su nekoliko koktela u Strahinjića Bana i malo im se vrti, noge su im lagane, hoće da polete.

”Čekaj, čekaj, čekaj”, govori mladi muž ženi koja bi da ga odvuče kući, na prvo bračno posle podne. ”Da odigramo jednu? Šta nas košta? Možda nam se posreći. Kad će, ako ne danas?”

Bračni par prilazi automatu postavljenom na sred trotoara i muž ubacuje ličnu kartu u prorez.

DOBRODOŠLI, D.T.

SLEDI PITANJE ZA 100 DINARA:

Dođe rok

Ide vreme, dođe rok: eto vraga skok na skok. Evo šta se čitalo, nešto novije, nešto malo starije. Srećni vam praznici. Čuvajte se masnog.

M. JOHN HARRISON: EMPTY SPACE (2012)

Završna knjiga nečeg što je, čini se, u hodu i bez autorovog insistiranja, dobilo ime ‘Trilogija Kefahuči  trakt’, nastavak je prethodna dva romana smeštena u isti univerzum, ali, uzevši najbolje iz te dve knjige  (‘Light’, ‘Nova Swing’) i dodavši im nešto što nijedna za sebe nije imala, nudi pomak u odnosu na  unutrašnje i spoljnje svetove koje smo već upoznali. U trenutku kada zapadna naučnofantastična kritika  raspravlja o tome da li je i koliko otupela oštrica žanra, o tome koliko je naučna fantastika odstupila od  onoga što je nekada bila i zaboravila neke od svojih bitnih uloga, zapravo o tome da li ju je budućnost  pregazila, velika većina se slaže da je ovo roman koji pokazuje da bezbroj puta preorana njiva i dalje može  iznedriti nov, zanimljiv, sadržajan, jedinstven život. Posle čitanja, utisak je da će tek vreme (kao i drugo,  možda treće čitanje romana) razmrsiti sva razasute konce, ali čitalac ostaje oprezan, jer je svestan toga  da, kao ni likovi koji ispunjuju M. Džonov prazan prostor, verovatno nikad neće pronići u baš sve tajne  ovog (opet: unutrašnjeg i spoljnjeg) univerzuma. Harisonova tajna leži u tome što uzima trope žanra i  izvrće ih, ruga im se, ali sa simpatijama, uništava ih da bi iz njihovog pepela igradio nešto novo i do sad  neviđeno. Eto šta je sve danas potrebno za dobar roman.

KELLY LINK: MAGIC FOR BEGINNERS (2005)

Kada za nekog kažete da je ‘luda žena’, obično ne želite da ga/je pohvalite. Ako je osoba žensko, verovatno stoji pred vama sa uključenim epilatorom u ruci i pita vas da li želite da vam skine onih nekoliko zaista sitnih i praktično nevidljivih dlačica s leđa. Ako je, kojim slučajem, ta osoba muško, pa, verovatno stoji pred vama sa epilatorom u ruci i… Nije bitno. Keli Link je žensko, ali ne samo to: ona je luda žena. Samo što je to sada kompliment. Priče kao što su ove ne postoje. Pre Keli Link, niko ih nije pisao. Ima delova koje kao da je snimio Dejvid Linč, ili ih je možda komponovao Džon Zorn, ali više od toga ne umem da vam kažem. Keli Link fantastiku odvodi u iracionalnu bajku, u pomereni svet koji naoko deluje proizvoljno, ali zapravo poseduje veoma preciznu unutrašnju logiku, u lucidan san koji je i strašan i neodoljivo privlačan. Bilo da piše o zombijima koji povraćaju pidžame ili o topovima koji govore, ili možda o kamenim životinjama koje jašu mali ljudi, ona deluje savršeno ubedljivo i otvara vam čakre koje niste znali da imate. Godinama je fanovi preklinju da dovrši roman-prvenac, ali ona to odbija, izbacujući po nekoliko čudnih i čudesnih priča godišnje i uređujući izdanja za svoju takođe veoma zanimljivu izdavačku kuću, ‘Small Beer Press’. Obratite pažnju na ovu ludu ženu.

JULIAN BARNES: THE SENSE OF AN ENDING (2011)

Neko će reći da je izlizano staviti na godišnju listu dobitnika Bukerove nagrade. I stvarno, jeste. Stoga, zaboravite da sam ovu knjigu stavio na listu i idite na ovaj sajt da vam tamo kažu o čemu se u njoj radi i zašto je toliko dobra… Ali, dok to ne učinite, samo da kažem da je to jedna od onih knjiga iz kojih preuzmete neke reči, rečenice, ideje i zaključke i prihvatite ih kao opšta mesta u vašem životu, životima drugih, shvatanju života uopšte. Valjda je to ono što je dobro.

MARGO LANAGAN: THE BRIDES OF THE ROLLROCK ISLAND (2012)

Priča koja, kada vam je neko prepriča ili kada pročitate ono što piše na leđnoj strani korice, deluje kao priča za decu: na malom ostrvu usred hladnog mora žive ribari koji znaju da u moru oko njih žive sirene. Skoro svaki hvata sebi jednu i one im postaju žene. Stara, stara priča. Bajka. Homer i sve to. Samo što ovo nije priča za decu, iako u njoj ima dece. Čudne dece, uglavnom. Ima i foka, ali knjiga nije ni za njih. Margo Lanagan donosi mračan, lepo napisan i pametno konstruisan roman o ljudima i sirenama, o muževima i ženama, roditeljima i deci, pametnima i glupima, dobronamernima i pokvarenima, o malim radostima i velikom jadu, o surovom životu na kameni i u moru. O mogućnosti odlaska i neminovnosti povratka. Lirska priča bez sentimentalnosti posle koje kao da ste na trenutak zavirili pod neku drugu, drugačiju kožu.

GRAHAM JOYCE: SOME KIND OF FAIRY TALE (2012)

Ova knjiga je dokaz da se dobar roman može napisati za manje od dva meseca. Ona je ujedno i jedna od retkih potvrda te pretpostavke, pošto je većina sličnih pokušaja osuđena na propast. Nešto ozbiljno neće valjati. Ili će naracija biti površna i neuravnotežena, ili će se priča klimati, ili će likovi ostati nedorečeni, i tako ceo pokušaj postaje neprimetan, nepotreban i neuspešan. Grejem Džojs, kao stari majstor pisane reči, nije dozvolio da se to desi. Na svom sajtu nas je tokom 40 dana iskušenja vredno obaveštavao o napretku projekta, pri čemu se videlo da je posvećen radu, inspirisan, marljiv i metodičan. Po isteku roka se pohvalio gotovom prvom verzijom knjige – što je značilo da posao nije sasvim gotov. Posle dodatnog rada, dobili smo roman koji govori o svetu vila i vilenjaka u savremenoj Engleskoj, knjigu koja tranžira priču o onostranom bez da magični svet liši šmeka misterije. Ovo je jedna od onih knjiga koje ćete vremenom sve više ceniti, jer im je, kako se udaljujemo od njih, sve teže naći manu.

ADAM ROBERTS: NEW MODEL ARMY (2010)

Pored gore pomenutog M. Džona Harisona, evo još jednog Britanca kojeg, očigledno, treba čitati ako želimo da izvučemo nešto dobro iz s avremene naučne fantastike. Tako kažu stručni ljudi i, da ih poslušam, odlučih se da gricnem zalogaj njegovog pozamašnog opusa. I šta sam dobio? Staru, dobru britansku satiru. Glavni lik – ne postoji, odnosno, on kao pojedinac nije bitan, važno je ono čega je on eksponencija, njegova funkcija u romanu, a to je, između ostalog, da bude deo vojske iz naslova, tog jurišnog, radikalno-demokratskog, plaćeničkog entiteta koji je spoj klasične gerile i savremene tehnologije, stila života, geopolitike i filozofije. Ispljuvak globalizacije. Genijalan kolektivni um. Travestija svega što znamo. Radnja – postoji, ali je neujednačena i skrojena iz istog razloga kao i glavni lik – da bi nam nešto poručila. Satira, je li. Ja obično imam problem s tim funkcijama teksta, jer u priči želim dobar lik i koherentan zaplet, ali Adam Roberts zna u šta se upustio i ne dozvoljava da mu konci iskliznu iz ruku. U prvom delu romana, čitalac nije načisto kuda će ga silno vojevanje odvesti, ali kada postane jasno da je protagonista zapravo cela vojska i da je suština romana da nam tu vojsku opiše u svim njenim pojavnim oblicima i iz svih uglova, onda shvatamo da je poduhvat ipak uspeo.

DARYL GREGORY: RAISING STONY MAYHALL (2011) Prvi roman u kojem se mladi Amerikanac u naslovu ne igra sa đavolom. U poređenju sa prethodna dva (‘Pandemonium’, ‘The Devil’s Alphabet’), ovaj deluje toliko bezazleno da čovek ne poželi da ga pročita. Čak ni kad sazna da je reč o zombijima. Ili pogotovo kada to sazna, ako, kao ja, nije neki ljubitelj raspalog mesa. Međutim, razmislite o naslovu… Zombi koji odrasta? Bidlungsroman o zombiju? To je već nešto drugo. To, koliko znam, nije previše obrađivana tema. I Gregori zaista ima šta da nam kaže, od Stony-eve, pa, smrti do njegove, khm, smrti. Priča o odrastanju u američkoj zabiti eksplodiraće u jednom trenutku u roman o globalnom užasu, onako kako je to, recimo, zamislio Džastin Kronin, samo ovde na nekoliko miliona stranica manje, što se pokazalo i dobro i loše: lepo je ne gubiti vreme na suvišnom tekstu, ali nije lepo kad se, u priči koja se širi, sve brže leti preko događaja. Ipak, ovo je dobar roman, koji, uprkos snažnijoj prvoj polovini, na kraju nudi neka veoma zanimljiva rešenja pitanja  postojanja zombija, njihovog (a i našeg) početka i kraja.
GEOFF RYMAN:THE KING’S LAST SONG (2006) Britanac koji piše veoma moderan, tehnološki SF i usput je stručnjak za istoriju i geopolitiku Azije, preciznije – njenu južnu obalu, Kambodžu. Nekad te svoje dve veštine sklopi u jedno, pa dobijemo izvrsnu kombinaciju kao što je roman ‘Air’, na kojem bi mu i Ijan Mekdonald pozavideo, a ponekad dobijemo samo jednu stranu, u ovom slučaju onu azijsku, tako da ovo nije fantastičan roman. Mislim, fantastičan jeste, ali nije fantastič… Jasno vam je. Radnja je vremenski razdeljena, na davnu istoriju, 12. vek, i život mudrog i za tu zemlju veoma važnog vladara, i na savremeni tok, koji se bavi otkrivanjem i spasavanjem zlatnih pločica sa vladarevim mudrostima ostavljenim narodu u amanet. Usput otkrivamo na šta Kambodža liči sada (devedesetih godina prošlog veka) i dobijamo nagoveštaj toga kuda će se kretati u budućnosti. Potresna priča sa upečatljivim lokalnim kolorom i likovima koji na trenutke liče na protagoniste filmova o Indijani Džonsu, a na trenutke na sumanutu ekipu iz Apokalipse danas. Ima onih koji se žale da zapadno tržište, umorno od samog sebe, istura u prvi plan priče o zemljama Trećeg sveta. Nekad ih pišu ‘zapadnjaci’, tako da je to u startu sumnjivo, a nekad ‘domoroci’, samo što se i oni trude da pišu kao ovi prvi, jer jedino tako dobijaju šansu da iz Zapad objavi. Zvuči kao da bi moglo biti istine u rečenome, ali ako i jeste tako, Rajmanov roman pokazuje da može i drugačije. Ovde nema nikakvog podilaženja i pojednostavljivanja. Sve deluje iskreno i iz prve ruke.