Darko Tuševljaković

Radosne vesti za kraj godine!

Somborska biblioteka „Karlo Bijelicki“ odlučila je da pokrene ediciju knjiga autora koji su objavljivali radove u književnom časopisu „Dometi“ i čast mi je da tu ediciju, čijim narednim izdanjima se unapred radujem, otvori upravo moja zbirka kratke proze.

U knjizi „Hangar za snove“ nalazi se 45 kratkih priča – od onih koje zauzimaju red ili dva, do onih od nekoliko stranica – kao i jedna pesma, napisanih u rasponu od gotovo tačno dvadeset godina. Deo priča (i pesma) objavljen je tokom godina u raznim časopisima i antologijama, deo dosad nije video svetlo dana, a jedna priča je napisana za ovo izdanje.

Na sajtu Biblioteke „Karlo Bijelicki“ možete pročitati još ponešto o ovom izdanju.

„Hangar za snove“ se može poručiti direktno od Biblioteke Karlo Bijelicki, na ovom linku, a uskoro će biti u distribuciji i preko Makarta.

Urednik izdanja je somborsko-novosadski književni pregalac Dragan Babić, a ovu fantastičnu naslovnicu uradila je Lena Tuševljaković Orlović.

U četvrtak, 16.12.2021, u knjižari Delfi u beogradskom SKC-u, održana je promocija romana Uzvišenost, na kojoj smo govorili Nevena Bojičić, književna kritičarka, Zoran Penevski, urednik izdanja, i ja. O tome šta je rečeno možete ukratko pročitati ovde, a istog dana je u časopisu Nedeljnik objavljen autorski članak Zorana Penevskog o romanu, što možete pročitati na slici ispod…

Uzvišenost će verovatno biti zanimljiva posvećenim ljubiteljima SF žanra ukoliko budu otvoreni i za primetne ambicije koje nadilaze naučnofantastičnu potku. Jer Tuševljakovićev roman se može razumevati kao (delimično ironijsko-groteskna) parabola o savremenoj tehnologiji i potrazi za ljubavlju, ukrštena sa recidivima postmodernih toposa o tajnim društvima i odnosu tekst-fikcija-stvarnost. Odabir takvih postupaka može naići na odobravanje ako čitalac, nošen pripovedanjem sigurnim u primetnoj meri, bude u njihovom spoju video zahvalno oblikotvorno rešenje za teme koje su u fokusu romana.

• Na portalu za književnost i kulturu Glif Goran Korunović je pisao o Uzvišenosti. Evo linka ka kompletnom tekstu.

• U emisiji Gutenbergov odgovor, na Radio Beogradu 2, o Uzvišenosti sam razgovarao sa Draganom Kovačević. Celu emisiju možete poslušati ovde.

• A u Politici od 13.11, u kulturnom dodatku, na Uzvišenost se osvrnuo Dragan Babić, tekstom koji sledi:

Шта ће бити када буде?

Дарко Тушевљаковић, „Узвишеност“, Лагуна, 2021.

Много је разлога зашто су фантастика, научна и епска фантастика међу најпопуларнијим жанровима данас. Овакви наслови нас измештају из наше свакодневице и стварног живота, а осећај спокоја који долази са њима – нада да се све лоше ствари о којима пишу не могу десити нама – привлачи публику која тражи нешто другачије, необично, неочекивано, али ипак донекле знано. Управо се у том споју онеобиченог и познатог крије шарм ових дела, али шта се дешава када се оно што се у њима представља као нестварно и немогуће ипак пресели у домен реалности, као што се десило са стварима о којима су писали Орвел, Кларк, Балард и други великани ових жанрова? Један од могућих одговора на то питање нуди и роман Узвишеност Дарка Тушевљаковића, аутора који у својим делима на различите начине спаја нашу стварност са хоризонтима жанровске књижевности.

Слично својим ранијим романима, и он овде доноси две равни приповедања које, сада, међутим, за разлику од Јаза и Јегермајстера, не одваја у засебне сегменте и поглавља, нити их графички другачије представља, већ их спаја у један јединствени наративни ток која се састоји из две приче које се постепено спајају. Са једне стране се неименована протагонисткиња бори са љубавним проблемима и животом са дементном мајком, манифестујући бројне карактеристике живота у Београду XXI века и базирајући се на критички врло настројеном погледу на наше друштво, менталитет и устаљене обрасце који већ деценијама кроје нашу стварност. Други ток открива већ прва реченица романа – „У  дану  када  се  други  пут  родио,  мој  отац  је  напунио  шездесет  девет  година.“ – чиме се у текст већ од старта уводи корпус научне фантастике. Необичне појаве које га прожимају исказане су и у наслову дела, у идеји узвишености која се остварује емотивним повезивањем људи у свету романа помоћу апликације Киндред – алузије на Тиндер и друштвене мреже које управљају нашим животима су очигледне – и њиховим „уздизањем“ у нешто више, што се на крају крунише додатним спајањем на граници симбиозе.

Иновације које та апликација доноси из корена мењају односе међу индивидуама, осећања која их покрећу и начине на које ступају у везу, због чека аутор истиче да је „Киндред увео своја правила у љубавну игру“, али под све јачим велом мистерије која га обавија. Та мистерија се временом открива, а Тушевљаковић успева да се, одлазећи дубље у домен научне фантастике, све више приближи нашем свету, али из једног ишчашеног угла. Догађаји око којих гради наратив су, скоро парадоксално, истовремено невероватни и могући, чиме се доказује идеја да смо заправо ближи научно-фантастичним оквирима но што се то на први поглед чини. Услед свих необичности које нас окружују, Киндред и његове последице су потпуно могуће, као и реакције на њега приказане групом Сунчево племе, што је управо онај елемент Узвишености који крије најснажнији критички потенцијал – нарочито због тога што се радња дешава у Београду у врло блиској будућности – који би читаоце требало највише да наведе на промишљање сопствених живота и одлука у времену у ком зависимо од технологије и њеног свакодневног присуства.

Осим ове опште, глобалне приче, аутор се бави и личним драмама из живота протагонисткиње: њеним односом са родитељима, наслеђем њеног оца (писцем који је иза себе оставио неколико важних дела и достигао статус френетичног праћења читалаца и (не)намерну везу са Сунчевим племеном), њеним ставовима према Киндреду и узвишенима, те њеном неспособношћу да пронађе било какво упориште и простор спокоја. Њен идентитет је непрестано између општег и конкретног, од њеног имена и посла до њеног односа према фантастичним елементима у роману и начина на који реагује на њих, а ова доза универзалности даје Узвишености нову дозу пријемчивости и повезаности са стварношћу свих нас и одликама мејнстрим књижевности. Тако овај роман успева да кореспондира са обе групе читалаца и повеже жанровско и нежанровско писање Дарка Тушевљаковића снажније него ранији наслови, доказујући да се ради о његовом можда и најуспелијем прозном остварењу до сада, али и једном од оних дела које не функционишу у границама размишљања „шта би било кад би било“, већ дају један од могућих одговора на питање шта ће бити када надреална будућност коју описују постане наша садашњица.

U okviru Sajamskih dana izdavačke kuće Laguna, pričao sam u prijatnom ambijentu knjižare Borislav Pekić u Knez Mihailovoj o Uzvišenosti. Razgovor možete pogledati na ovom linku..

Roman „Uzvišenost“, u Laguninoj ediciji „Eklipsa“, možete pronaći od utorka 19. oktobra u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.

Sa sajta knjižara Delfi:

Darko Tuševljaković na briljantan način dotiče teme koje opsedaju današnjeg čoveka – prirodu i kvalitet komunikacije i odnosa među ljudima, kao i krhke granice između stvarnosti i fantazije. U originalnom i potresnom romanu „Uzvišenost“, koji zauzima posebno, visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti, lične drame prepliću se s onom globalnom, dok obični ljudi traže svoje mesto i ulogu u svetskim događajima koji nepovratno menjaju svakodnevicu. Sve je tako slično životu koji poznajemo, ali je i potpuno drugačije…

Junakinja živi sa dementnom majkom, a otac joj je bio pisac kultnog romana. Ali kreće talas samoubistava u Beogradu, pojavljuje se kult Sunčevo pleme koje glorifikuje roman njenog oca, a svi su opčinjeni aplikacijom Kindred koja odabire tvog savršenog para. Uzvišeni žive u posebnim zgradama u koje niko nema pristup. Stvarnost se polako osipa i slede neverovatni događaji napisani kristalnim stilom vrhunskog poznavaoca srpskog jezika.

„Roman ’Uzvišenost’ se stilski i tematski prirodno nadovezuje na moj dosadašnji rad, ali se nadam da vrši i blagi iskorak u stranu i unapred“, rekao nam je pisac povodom izlaska knjige. „To je roman smešten u neodređeno sutra, zato što je jedino tako moguće osvrnuti se preko ramena ka sadašnjosti i sagledati je sa kakvim-takvim odmakom. Danas je apsolutno sve moguće i nijedna vest nas ne može iznenaditi. Kako, onda, da razvijemo kritički odnos prema bilo čemu? Možda tako što ćemo, makar u književnosti, istupiti korak napred…“

Darko naglašava da junakinja „Uzvišenosti“ može biti bilo ko iz naše okoline, komšinica, koleginica, školska drugarica – neko koga znamo, ali sa kim se iz nekog razloga ne družimo previše.

„Ona ima svoje demone, ali mnoge ćete lako prepoznati i u sebi. Živi u okruženju koje takođe poznajete, iako još ne postoji. Ono sadrži sve što i naš svet, ali je tamo još intenzivnije i iskrivljenije, i njen je zadatak da se izbori sa time. Progoni je sećanje na prerano otišlog oca, pisca uništenog sopstvenim literarnim glasom, muči je život sa dementnom majkom, s kojom nikad nije bila dovoljno bliska, iskušava je svet koji se iz korena menja, potpuno zaluđen novim tehnološkim izumom… Stvarnost u njoj i oko nje se lomi i ona nema izbora osim da se suoči sa prošlošću i sadašnjošću, a posledično i budućnošću, kako bi preživela i spasla sebe i svoje bližnje. I nije jedina u tome – uzvišenost, kako je opisana u knjizi, predstavlja novu, napredniju fazu u evoluciji čoveka, ali ona nije obezbeđena za sve. A to ko će preći na drugu stranu barijere zvane Kindred, a ko ostati ovde, gde sunce našeg neba ne greje kao što je grejalo nekad – na to pitanje razni ljudi nude razne odgovore. Što stvara globalni šum u kom je teško razaznati onu pravu, spasonosnu melodiju. Ako je uopšte ima.“

Roman „Uzvišenost“ obraća se svima.

„Mislim da u širokim potezima i na mikroplanu opisuje stanje u kom se nalazimo, ne tako što svakodnevicu secira iznutra, već tako što stvarnost izmešta u svet nekoliko stepeni iskrenut u odnosu na ovaj. Zamisao mi je bila da ono čemu svakog dana svedočimo provučem kroz jedinstven filter koji neće zamutiti vid, već ga izmeniti i možda proširiti, te time omogućiti neko novo čitanje i tumačenje sadašnjosti.“

Internet radio Trafika Europe ima svoj onlajn časopis, u čijem aktuelnom izdanju se nalazi temat sa srpskom novijom prozom i poezijom, a u okviru njega i moja priča, objavljena ekskluzivno u tom izdanju, u prevodu Džona Koksa. Ceo broj časopisa možete pročitati ovde. Usput možete slušati izvrsnu muziku, koju su uglavnom birali razni autori – gosti emisija i podkasta Radio Europe.

Povodom italijanskog izdanja romana Jaz, italijanski novinski portal Linkiesta objavio je intervju u kom ih je zanimalo da od mene čuju ponešto o Jazu, o Jegermajsteru, ali i životu na Balkanu, pogledu na ostatak Evrope, pogledu na našu prošlost, budućnost i koječemu drugome…

Evo linka…

STVARNOST I SAN

Darko Tuševljaković, Jegermajster, Arhipelag, Beograd 2019

„Dobro došli na naše po svemu posebno ostrvo… Ovo je mesto na kojem ćete doživeti ono o čemu niste mogli ni da sanjate, ovo je oaza u kojoj vreme ne postoji. Zaboravite na vesti iz sveta, zaboravite na kompas, samo se prepustite” – odličnim nam se čini ova replika jednog od likova romana Jegermajster Darka Tuševljakovića kao poziv na neobičnu avanturu otkrivanja njegove nove knjige, satkane od neraskidivih niti sna i jave, individualnog i kolektivnog, erosa i tanatosa, istorije i mita, simbola i arhetipa.

Darko Tuševljaković (Zenica, 1978), pripovedač i romansijer, autor je dve zbirke priča i dva romana. Kraću i dužu prozu objavljuje od 2002. godine u domaćim i regionalnim časopisima i antologijama, a samo dve godine kasnije ovenčan je Nagradom „Lazar Komarčić” za novelu. Njegove knjige priča Ljudske vibracije (2013) i Naknadne istine (2017) opravdale su pripovedačko umeće autora našavši se u najužem izboru za književne nagrade „Zlatni suncokret” i „Andrićeva nagrada”. Ista vrednovanja doživeće i njegovi romani Senka naše želje (2010) i Jaz (2016, uži izbor za NIN-ovu nagradu i nagradu „Zlatni suncokret”), od kojih je Jaz možda i najpoznatiji naslov iz opusa ovog pisca, roman kojim je Tuševljaković postao laureat Evropske nagrade za književnost. S pravom možemo reći da su protekle godine njegovog rada donele srpskoj i evropskoj književnosti jednog od najtalentovanijih autora nove generacije.

U nizu sada već poznatih dela, novi naslov Jegermajster pretpostavlja visinu zadatka koji je pisac postavio pred sobom prethodnim svojim stvaralaštvom. Ovaj roman je strukturiran je dvema pripovedačkim ravnima koje teku paralelno. Prva se odnosi na zbivanja u ravni stvarnosti, a druga na zbivanja u ravni sna, do njihove zajedničke tačke kulminacije i raspleta na kraju knjige, kada ih otkrivamo kao nerazdvojnu celinu. Postojanjem motiva sna, koji ima svoj razvoj unutar romana onako kako ga imaju i realni događaji, iniciran je domen fantastičnog sa elementima horora. Ili tačnije, zastrašujuće dolazi na prelazu jave u san i obrnuto.

Ukoliko je čitalac na samom početku romana pomislio da ga autor odmah uvodi u san glavnog junaka, utoliko je veće iznenađenje kada dođe do početka onoga što možemo nazvati uvodom u snoviđenja.

Roman počinje kao kakav opis sna u kojem glavni junak ne može tačno da kaže kada je i kako dospeo na ostrvo sa svojom devojkom, Darijom:

„Darija?”, zaustio sam, shvativši da se ne sećam koliko je vremena prošlo od sletanja do tog suočenja sa spomenikom uništenom avionskom motoru. Nisam se sećao ni trenutka sletanja: znao sam kako to izgleda, nekakvo iskustvo je postojalo…
„Kako smo dospeli ovamo?”, rekao sam, pokušavajući da raščistim makar nešto. Pitao sam čija je to ideja bila. Brošure kojih sam se sećao nisu nužno govorile o ovom odredištu – sav turistički reklamni materijal je istovetan – ali ako jesu, onda me je zanimalo ko ga je predložio.

„Prašnjava nedođija”, kako će narator nazvati prostor na kojem se obreo, postaje bezimeno ostrvo prepuno tajni i neotkrivenih mesta, prostor istovetan snovidovnim arhetipskim mestima, čime je postignut poziv na uranjanje i izranjanje iz onoga što je racionalno u iracionalno i obrnuto. Taj poziv širi se kroz roman svakim njegovim segmentom punim emocijama uzbuđenja, želje za otkrivanjem i nesvesnim pokretačima napred – kako to najčešće i biva u snovima u kojima se snevač, ukoliko ima vodiča, kreće bez jasnog smera i smisla pa čak i cilja.

S obzirom na to da je Tuševljaković postavio frojdovski koncept u svojoj knjizi – eros i tanatos se kod njega ogledaju u ljubavnoj vezi naratora i Darije i njihovom seksualnom iskustvu i, s druge strane, u istorijskom neprekidnom lovu jednih na druge, sa predvodnikom jegermajsterom; rog jegermajstera je falusoidni simbol, a uvale i pećine simboli ženskog principa; spominjanje Aušvica i Drugog svetskog rata, asocijacije na pogrom Jevreja – načinio je od romana jedan složen psihološki triler sa prizvukom Jungovog učenja o malim i velikim snovima, preplitanjima logosa i intuicije i, što je najvažnije, postavljanjem čoveka u središte kolektivnog nesvesnog i mogućih fantazmagorija prilikom otkrivanja njegovog položaja u istoriji sveta i mesta sveta u njemu.

Jegermajster je otuda metafora, spoj svega navedenog, mitološko stvorenje, ali i animus, duh-vodič naratora u snu, biće oneobičenog lika, niti čovek niti jelen, već nešto između:

Čovek – hodao je na dve noge, morao sam tako sebi da ga predstavim – bio je odeven u vojnu uniformu i ličio je na nemačkog oficira iz Drugog svetskog rata, ili bar na njegovu ulepšanu filmsku verziju. Crne čizme su mu sezale do kolena i presijavale su se u mraku, a iznad njih su se nogavice pantalona širile u dva siva krila, da bi se kroj potom naglo suzio tamo gde je čoveka širok kožni kaiš utegao oko struka. Na grudima su se nazirale nekakve oznake, ali čak i da sam ih dobro video, ne bih umeo da prepoznam čin. Gornji deo uniforme završavao se visokom kragnom slepljenih rubova, kao da su posredi usta tašne, zatvorena rajsferšlusom. Drugim rečima, nije bilo glave. Umesto nje, iz jednog ugla tog zašivenog proreza dizalo se nešto usko i nepravilno, luk koji se razbijao u nove, manje lukove, ornamentisano parče ograde od kovanog gvožđa ili crna grana neke nagorele krošnje. Kad mi se primakao na nekoliko koraka, shvatio sam da je to ogroman jelenski rog.

Ne samo da je jegermajster uslovno uzeto polučovek-poluživotinja, on je i duhovno polivalentan, ni sasvim dobar ni sasvim zao, sličan đavolu kao onome ko ljude dovodi u iskušenje inicirajući na taj način pitanje o zlu – da li ono živi u nama ili je van nas, u svetu. Upravo ovo pitanje, mnogim svojim slojevima, postavlja i ovaj roman, upisujući jegermajsterov lik u red Sotone (Knjiga o Jovu), Mefistofela (Faust), Kopelijusa (Peskar) i Volanda (Majstor i Margarita) – čuvenih demonskih likova iz svetske književnosti.

Dok jegermajster vodi naratora u snu, dotle na javi traju posete raznim turističkim mestima od kojih se izdvajaju jedan od poslednjih leprozarijuma u Evropi, lazaret, i kasnije Litica kao „najlepše mesto na ostrvu”. Paralelno sa kolektivom lovaca i lovine iz sna egzistira i kolektiv „Bugari”, turisti na javi snevača. Sve do tačke podzemlja kao mesta susreta stvarnosti i sna, vode, zemlje i pećine, oni se nadopunjuju u ključu pokušaja dosezanja pakla ili raja, u zavisnosti od motivacije.

Kao lik antipod naratoru, Darija je ona koja doseže „trenutak potpune sreće” u Lazarevom zalivu, ali i kasnije u vodi ispod Litice, kada se orgazam doživljava kao jedinstvo muškarca i žene i mogućeg ovaploćenja novog bića u Darijinoj utrobi. Isto iskustvo narator će doživeti i u snu:

Ali bilo je divno, bilo je nestvarno, srna mi se dala bez ikakvog otpora – štaviše, kao da je delila moje dimom iznuđeno oduševljenje: jegermajster nije slagao kad je rekao da ju je posebno birao za mene, savršeno smo odgovarali jedno drugom i svakim novim pokretom kukova još sam više želeo da je jebem. Gledao sam u njene krupne oči, u dugačke trepavice, u nos vlažan od uzbuđenja, jezik koji je provirivao između jegermajsterovih prstiju. Još, još, još, još…

Ova dva spajanja sa ženama, sa Darijom i srnom, jesu dva motivatora događaja u završnom delu romana, a koje je prethodno najavila Proročica kao jedan od epizodnih likova knjige, kao ona koja je tu da upotpuni misteriju ostrva. Rasplet u romanu dolazi sa motivom ubistva, ali i sa doživljajem katarze i ispunjenja na samom kraju knjige, kada će večiti mrak iz sna biti zamenjen svetlošću:

Svetlost je prodirala u mene ne nailazeći ni na kakav otpor i ispunjavala sve moje šupljine. Svaki spektar širio se nebesima; svet oko mene postao je nemoguć jer ga je bilo previše, sadržao je u sebi milione svetova. U nekima od njih prepoznao sam sebe, u nekima sam bio toliko drugačiji da sam se pitao jesam li to ja. U nekima je pored mene bila Darija, u nekima nas je bilo više od dvoje. U nekima nije bilo ničeg meni bliskog i prema njima sam, možda, osećao najviše simpatije.

Niz lice su mi potekle suze. Bilo mi je žao što Darija nije ostala makar toliko da joj kažem da ipak vidim ono što ranije nisam video. Ono što je videla ona. Bilo je čudesno. Bio sam srećan.

Da bi narator stigao do ove tačke unutar sebe i da bi doživeo svojevrsno pročišćenje, bilo je potrebno da doživi iskustva u nekoliko paralelnih svetova, postavljajući čitaocima pitanje o snevanom i zaista doživljenom, o preplitanjima sna i jave, sećanja i zaborava, identiteta i entiteta, te asocijativnim simbolima kojima svetovi, proistekli iz jednog arhetipa, progovaraju. Te asocijativne nizove u ovom romanu čine motivi rogova, oružja i ostrva, kao i paralelni likovi vodiča, žena i muškaraca /srna i jelena/, anime i animusa. Takođe i minus-prisustvo dečjih likova, ili tačnije njihova plastična verzija (lutka) i spomenik usred šume.

Brisanje vremena, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti karakteristično je za hronos sna. Stoga ni ovde nema jasnih odrednica, kao što ni oznaka mesta (nepoznati grad, ostrvo) neće biti pročitana sa registarske tablice autobusa na kraju knjige. Asketizam glavnog junaka (spavanje na kamenoj klupi) uvešće ga u poslednji san:

Zaspao sam u trenutku i usnio san o mladom čoveku koji se, odeven u plavu košulju i pantalone, osmehuje nekom izvan mog vidnog polja. Bio je fino začešljan i u ruci je držao poslovnu tašnu. Video sam ga kako maše i govori nešto što se nije čulo, pa odlazi niz ulicu ka autobuskoj stanici. Delovao je kao da ide na posao ili na službeni put. Bio je uspešan, izgledao je zadovoljno. Njegovo lice ličilo je na moje, ali da li sam to bio ja ili neko drugi – san mi nije otkrio.

Da li je ceo roman zapravo san mladog čoveka odevenog u plavu košulju i pantalone, da li je on pandan naratoru knjige ili ne, ostaje otvoreno pitanje čime se roman, iako tematsko-motivski (pa i idejno) zaokružen, još više nudi čitaocu kao moguć metatekst nekog stvarnog sna autora ovog dela. Ima li od toga, žanrovski sagledano, komplementarnijeg i intrigantnijeg poziva na čitanje knjige koja nam je bliska u svakom smislu, pre svega u onom koji svedoči u prilog tome da je sloboda moguća jedino kroz umetnost i da priča ima onoliko mogućnosti tumačenja koliko je jaka čitaočeva mašta i želja za učitavanjem, jer, kako Tuševljaković u jednom intervjuu ističe: „Umetničko delo nije tu da objašnjava. Ono to može da učini, ali nije ni u kakvoj obavezi. Čitajte časopise i gledajte vesti ako hoćete te odgovore. Naravno, nećete ih ni tamo naći, ali nije umetnost kriva za to.”

Roman Jegermajster ostaje snažno štivo u našoj književnosti koje podseća na dva velika kulturološka presedana koji su izmenili tokove poimanja čovekove psihe – na Frojdovo i Jungovo učenje – od kojih je ovo drugo pesnike i pisce uzdiglo na rang božanskog vraćajući time literaturi pravo na iracionalno i dokaz da se putem umetničkog dela može protumačiti san. Dakako, može i ovaj o jegermajsteru. Ali to tumačenje ostavljamo dobranim čitaocima na sopstveni uvid.

Milica Milenković

Kompletan januarsko/februarski broj Letopisa možete u elektronskoj formi preuzeti ovde.

Ovogodišnjem iznenadnom nizu stranih izdanja Jaza pridružuje se od početka decembra i italijansko, koje objavljuje izdavačka kuća Voland, u ediciji Sirin, u kojoj se već nalaze značajna imena slovenske književnosti poput Mihaila Šiškina, Georgija Gospodinova, Stanislava Lema, Zahara Prilepina, Marine Cvetajeve i drugih. Jaz (La frattura) na italijanski je prevela sjajna Anita Vuco, koja je u ovaj projekat uložila veliki trud, znanje i ljubav prema prevođenju. Izuzetno profesionalan odnos koji su ona i uredništvo imali prema tekstu mogao bi da posluži kao uzor za rad na knjigama bilo kojoj izdavačkoj kući u Srbiji.

Praznici nam stižu, a vi, ako znate italijanski i zanima vas La frattura, knjigu možete pronaći, recimo, ovde.

Tokom poslednjih nekoliko meseci Jaz se pojavio u prevodu na dva regionalna jezika i tako prešao granice srpskohrvatskog govornog područja. U Bugarskoj ga je izdala kuća Uniskorp (Бездна), u prevodu Asje Tihinove-Jovanović, dok je albanski izdavač kuća Albas, a Jaz je za to tržište preveo Ben Andoni (Humnera). Naslovnice stilski ne mogu biti različitije, ali u obe nalazim vezu sa onim što je unutar korica.