darko tusevljakovic

BKČ: o Hangaru za snove

U novom broju Beogradskog književnog časopisa (br. 68-69, proleće-leto 2023), Branko Ćurčić je pisao o Hangaru. U nastavku se nalazi kompletan  Brankov tekst, a elektronsku verziju časopisa možete kupiti ovde.

 

SAN JE SAMO STVARNOST

Darko Tuševljaković: Hangar za snove, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2022.

Objavljivanje u časopisima uči skraćivanju, surovi uslovi književne periodike o broju reči po jednoj priči primoravaju autora da razvijenu fabulu, koja je u glavi, ostavi na nivou razrađene ideje. Nekad je, međutim, dobro što je to tako. Koncept iz beleške postaje sama kratka priča, u većini slučajeva završena; ona predstavlja nekoliko redova najbližih početnom žaru, prvobitnoj inspiraciji, pa nije čudo što je tako dobijen uradak ogoljen, te ponekad izgleda nedorađeno i šturo. Takav tekst ne može mnogo da vijuga u stranu; likovi ili, u ponekim slučajevima, sporedna radnja, koji su nastajali ad hoc i u trenutku pisanja tih minijatura (iz glave na papir), ne utiču mnogo na samu bit, a neretko mogu biti opterećenje ili zauzimaju dragoceni prostor. Kratka priča, o kojoj ovde govorimo, čvrsta je struktura i počiva na temeljima osnovne ideje (koja se veoma teško može promeniti, a da se u potpunosti ne izbriše, uništi i vrati onamo odakle je nastala – u glavu, pa u žuč). Kasnija razrada neke minijature ili, što se tiče drugih zbirki, pripovetke od nekoliko desetina strana u dužu formu, u roman, dramu ili nešto treće, nije ništa neobično; za autora o kome je ovde reč takve tranzicije, uostalom, nisu nepoznanica – roman Uzvišenost, po rečima Tuševljakovića, nastao je iz novele, te je širenjem i dodavanjem „mase” izrastao u nešto potpuno drugačije.

beogradski-knjizevni-casopis-broj-68-69-prolece-leto-363226303Služeći se predgovorom ove knjige, možemo reći da je autor sedimente svojih radova pažljivo izdvajao iz zanemarenog taloga (zbijenog na hard-disku računara), čistio od suvišnih delova ili dodavao neke efektnije da bi na kraju izabrao jasne i jake konstrukcije, one koje su izdržale test vremena, a njihova suština, posle provere i prerade, ostala nezamagljena. Ovde, dakle, ne pratimo razvojni put pisca, od talentovanog početnika do iskusnog književnika, nego je reč o tome koliko pojedine teme i dalje žive i opsedaju, kako sam autor kaže, „čak i kad sam ih odvraćao od sebe, tako da linija njihovog smenjivanja nije prava, već spiralna, vrtložna” (str. 8). S obzirom na to da su ove priče dosad bile skrajnute, što voljom autora, što voljom više sile (pravila književnih časopisa, zahtevi određenih urednika i slično), te su, uprkos svemu tome, najzad ugledale svetlost papira, u njima možemo prepoznati stil pisanja koji će autor zadržati i u svojim kasnijim i poznatijim delima.

Odlika priča je oneobičavanje, izneveravanje očekivanog i iskoraci iz ustaljenog, bez narušavanja semantike i preobrazbe značenja – veličanstvenog salta nakon kog bismo dobili nešto drugo, iznenađujuću i šokantnu promenu perspektive. Konture i oblici su prepoznatljivi i dostupni, dovoljno je da se pročita jedna reč i slika je tu, ono što je poznato ostaje takvo, ali uveličano do monstruoznih dimenzija ili uzurpirano nečim fatalnim, što odudara od naivnosti dana. U priči Pogled na jednu porodicu sled događaja seče jedna jedina rečenica:

 

Imamo jednu koja se svađa s kondukterima u gradskom prevozu, jednu koja isključivo u patikama i farmerkama ide na posao, jednu koja je ostavila muža da umre bez lekova (onog koji je pregazio čoveka) i jednu u inostranstvu, sa smešnim akcentom i suvišnim savetima.

Imali smo jednog kome su grob prerovali bagerom. I jednu koja na kraju nije znala ko smo. (str. 11)

 

Celina se zahvata i ispisuje u nekoliko rečenica, svaka rečenica nosi nečiju sudbinu, a smrt, u ovom slučaju, deluje kao prostoprošireni silogizam. Postoji doza izvesne nelagodnosti u neapsurdnoj konstelaciji sveta, tačka bliža Frojdovoj koncepciji termina Das Unheimliche nego borhesovskom hipertekstu. Opis grada iz priče Odakle si ti? jeste primer takvog variranja na granici ritualnog i pretećeg, s jedne strane, te urbanog i modernog, s druge strane:

 

Taj grad je toliko velik da se taksisti gube u njemu. A smog? Takav nikad pre nisam video. Liči na oživelu, inteligentnu maglu. Iskače pred vas, zeva i guta vas. Mnogo toga nisam nikad ranije video. Usred grada, između oblakodera, video sam čoveka kako zaklanu ovcu naginje u šaht, da joj istoči krv u gradsku kanalizaciju. Video sam trg velik kao ceo kvart, palatu kojoj nema kraja. Jeo sam skakavce, ali to nije bilo ništa u poređenju s jelima koja nisam mogao da prepoznam i ukusima koje nisam mogao da odredim. (str. 17)

 

Čitalac ne zna kada i kako će se tok priče razliti i otići u čudnovato, misteriozno, abnormalno, takođe, ne zna da li će uzrok tome biti deo priče, rečenica, reč, ili će biti obuhvaćen ceo tekst, kao što je to u slučaju Dva pogleda na prevozna sredstva ili Dva pogleda na betonske konstrukcije i još nekoliko sa sličnim nazivima i postupkom.

Mada su kratke i, uz to, čitaoca (kao i sve aktere unutar teksta) postavljaju odmah usred događaja nalik snu, priče su prijemčive i pristupačne. Najpre, tu su likovi koje može  mo uočiti u našoj neposrednoj okolini, zatim objekti i svakodnevne situacije, političke prilike, ali i dijalozi, što sasvim prizemni, što intelektualni. Brze promene pripovedačkih formi, kao što je česta smena unutrašnjeg monologa dijalozima, na malom prostoru, doprinose tome da priče ne budu suvoparne, nerazumljive i posvećene isključivo odabranima.

Junak ne istražuje prapočetke okruženja u kom se našao, natopljenog neobičnim i neustaljenim, nego pokušava da se snađe u datim okolnostima. I mada svi znamo da je bitka izgubljena (i pre nego što je počela), tekst čitamo do kraja – kao uostalom i čitavu zbirku – prateći put izvitoperenog sveta, njegovu krivu, a ne put glavnog junaka. Ti tobožnji nosioci radnje predstavljeni su u svega nekoliko poteza – često imaju ime, cilj i kratku istoriju koja se kroz neprijatnu ili začudnu apoziciju naknadno osvetljava. To, međutim, nije nikakvo rešenje zagonetke. U pitanju su, iz teksta u tekst, različite boje stranog koje padaju na poznate predmete i ljude dajući im drugačiji oblik, pa i funkciju. Sve to jeste strašno u poređenju sa normalnim, prirodnim, ali je utoliko strašnije što je put ka starom, ka okruženju na koje smo navikli, zauvek blokiran. Interesantna je sudbina junaka iz priče Ponavljajući obrasci:

 

Muuuu, rekao je, a onda je zagledavši se prazno u nešto ispred sebe, zaboravio da je ikad izgovorio bilo šta. (str. 33)

 

Mada žanrovski opredeljene, priče nisu daleko od naše svakodnevice i bolesti od kojih pati (rat u bivšoj državi, na primer), pa možemo reći da se fabula dobrim delom oslanja na ubogu realnost (kao što je to, doduše, slučaj i sa romanima Darka Tuševljakovića). Fascinacija fantastikom može biti vid putovanja u egzotiku, i to nimalo nije za osudu, pogotovo ako je reč o kvalitetnim delima; ali reč je o tome da se u svim ovim pričama od stvarnosti kao uporišta nije moglo pobeći ili se pak uopšte nije ni bežalo. A objašnjenja i analize, ako nisu metaforički tretirani, onda su uvek u senci (fantastičnog) fenomena. Uostalom, dodir sa domaćom svakidašnjicom i bližom prošlošću, kao i likovi, čiji su kalupi uzeti iz okruženja, doprinose jedinstvenosti ove knjige. Posredna inicijativa za pisanje, sasvim moguće, došla je od Harmsa, Kortasara, Olge Tokarčuk (u upotrebama prenesenog značenja, kad stvari postaju nešto organsko, recimo) ili čak Branimira Ćosića (okolina koja se preobražava pod uticajem specifičnih stanja prvog lica), ali sve drugo je proizašlo iz magičnog dodira sa aktuelnim.

Humorno oneobičavanje osobeno je za priče od nekoliko redova, u pitanju je leksičko razgibavanje i poigravanje prenesenim značenjem, tako da istina može da se nađe s obe strane, da obuhvati i jednu i drugu krajnost, to jest, pravo i metaforičko značenje. Dobar primer je rečenica iz (pot)priče Rikše:

 

Svi valjda vide da su to kineski kentauri, moglo bi se reći: kintauri. (str. 24)

 

Ne bi trebalo zapostaviti ni tekstove koji su, bez dileme, naučna fantastika. To bi bila, na primer, priča Neverovatni ljudi. Ma koliko bila žanrovska, njoj ne nedostaje doza petog, pesničkog, elementa, bez kog bi ostala suva, siva i već toliko puta viđena:

 

Umeo je da nas zabavlja doživljajima iz kokpita letelica kojima je upravljao ponirući ka obzorju dešavanja. (str. 64)

 

Poetsko, ma koliko to delovalo strano u ovom slučaju, autorov je lični potpis. I ne isključivo to, naravno, tu su i reference na svetove knjiga i filmova. Utkane tako da ne budu nametljive, reference se mogu uočiti iz samog konteksta priče, iz dijaloga ili imena junaka (recimo, PAL 9000 u priči Made in Thailand, pobratim je čuvenom HAL-u 9000 iz knjiga i filmova The Space Odyssey, ali, isto tako, pojedine priče predosećaju bogatu ponudu savremenih SF serija i filmova, poput M3gan ili Black Mirror umesnije od njih dajući prednost poruci, a manje akciji). Valja reći da se kroz poneke priče provlači jezik prilagođen distopijskom društvu (U pećinama), nešto slično kao nadsat (no, ne u toj meri razvijen, naravno), Bardžesov jezički izum iz Paklene pomorandže, koji je u tom romanu, kako piše Milan Živković u knjizi Fenomen distopijskog jezika, stvorio atmosferu začudnosti. No, ovde je takav govor prilagođen jednoj viziji koja budućnost prikazuje kao verziju naše sadašnjosti, nadograđenu tehnikom, ali njome opterećenu i opustošenu. Tako nam je kroz ovu fikciju suptilno nagovešteno da mi već obitavamo u budućnosti (Orvelovoj, Velsovoj, Klarkovoj), iako toga verovatno nismo svesni i čekamo nešto što je ionako ovde.

Mada je autor, po sopstvenoj volji, hteo da izbegne podelu ove zbirke u cikluse, „kako bi čitanje knjige što više podsećalo na plutanje po talasima mora ili sna” (str. 8), mogli bismo ovlaš i radi napomene podeliti priče po dužini, koja, opirali se tome ili ne, i te kako utiče na njihovu percepciju. Postoje duže priče (tri do pet stranica), čija je fabula razvijena, likovi su zaokruženi i one mogu biti, recimo, dobra mera za književni časopis (tekstovi kao što su Odakle si ti?, Udovi, Ostrvljani, Hangar za snove, Made in Thailand, Rekonstrukcije). Dalje, tu su priče od stranicu ili dve, s delikatnim i izazovnim problemom datim odmah na početku (prvo lice ima posla sa pokojnicima, ludacima ili se nalazi usred košmarnog bezizlaza, što je slučaj, recimo, u pričama Poslednja kafana pred pustinju, Hovov, Planine nepoznate planete, Svi prazni prostori, Glad, Persejide). Treću celinu činili bi minijaturni zapisi u obliku zagonetki, dosetki, vizija ili poetskih rasparčavanja svakodnevice (priče o Dva pogleda na…, Talasi njenog glasa, Savamala, Zaborav, Fantastična književnost, Ovo ludilo se ne da izreći, Za nedeljnim ručkom). Iznenađenju doprinosi i povećava uzbudljivost to što čitalac ne zna šta ga očekuje na sledećoj stranici, koji tip snova preoblikovanih u tekst (kraći, duži, strašan, smešan ili zbunjujući). Analizirajući radove E. A. Poa, Džejms Kuper Lorens je davno napisao da čitalac traži promenu količine i vrste teksta koji je pred njim, kako bi zadržao pažnju, a priče bile, za čitaoca, efektne. Ovde je jedino nepromenljivo to što protagoniste iz košmara neće izvući deus ex machina, niti će im biti od pomoći domišljatost, hrabrost ni bilo koja druga konvencionalna osobina. San se nalazi van domašaja snage i uma ljudskog bića, nepredvidljiv je i uvek na kraju trijumfuje. Od svega, preostaju samo nada i očekivanje, kako bi to rekao Tin Ujević.

Može se lakonski zaključiti da ćemo ove priče čitati na pauzi ili dok čekamo red (u zemlji dugačkih redova). Kraće ili duže priče u Hangaru za snove pružaju širu sliku, koja nije samo u okvirima datog teksta, i vode ka situacijama usađenim duboko unutar nas, gde mi nismo više samo mi, nego kapljica velikog, kolektivnog. I to kolektivno, u slučaju ove zbirke, jeste ono što je neizrecivo, zbunjujuće i preteće i nikada ne može biti svedeno samo na dramski efekat, kada zlo pobeđuje dobro (ili obrnuto) u neizvesnoj bici. U pitanju je preživljavanje unutar utrobe mračne majke, gde smo se, čitajući ove priče, i vratili.