PERSEJIDE

Mali si, sediš na zadnjem sedištu, napolju su kiša i noć. Kroz stakla se u daljini mute svetla grada i ti zamišljaš pokisle pse na trotoarima i nepoznate ljude kako spavaju. Zamišljaš tuđe dečje sobe, osvetljene noćnim lampama, i svoje vršnjake kako tiho hrču. Onda i ti zaspiš, jer te truckanje i toplota uspavljuju.

                Trgneš se, kola su stala. Kapi u naletima dobuju po krovu, unutra se čuje tiho tak-tak-tak migavca. Crveno svetlo semafora razlilo se po šoferšajbni. Prilike prelaze ulicu, iz kafića tuku basovi, brundaju motori drugih automobila, gume šljiskaju po barama. Sve je oživelo u neonskim bojama, kao da si u luna-parku dok traje vatromet. Neko se unosi u staklo automobila; iscereni tinejdžer podiže flašu i nazdravlja putnicima. Otac frkće kroz nos i odmahuje glavom. A onda se boja naglo menja u zelenu i on dodaje gas. Centar nepoznatog grada ubrzo ostaje za vama i oko tebe su opet tišina, kiša i noć. Padaš u san, srećan što nisi napolju, na hladnoći. Još malo i stigli ste.

                To su najlepši trenuci kojih se sećaš.