darko tusevljakovic

Dobra i loša rešenja

 

Kreće sezona samoubistava.

Džejms Salis kaže da je kao dečak sa puno elana započinjao priče koje kasnije nije uspevao da nastavi ili završi. Vremenom mu se život pretvorio upravo u te stranice. Ljudi koje je poznavao i voleo našli su svoje mesto u nekom od romana ili priča, emotivne veze je izgladio u pesmama, a zatim ih napustio, ili se možda desilo obrnuto. Nije ni važno… Kaže da su najpotresniji trenuci u njegovom životu prerasli u beleške, zatim u stranice, a onda u knjige. Bolje pronaći privremena rešenja za trajne probleme, nego trajno rešenje za one privremene.

Nije nikakvo čudo što je i njegov poslednji roman, “Salt River“, ispunjen melanholicima koji, uprkos saznanju da su osuđeni na život, ipak nastavljaju da se bore s njim, ili da se mire s njim – svako po svom nahođenju. Tiha depresija provejava kroz Salisove stranice, ali ne dozvoljava da sklopimo korice i odustanemo od knjige. Jer, svaki put kada postane neizdrživo, kada mesečev srp požanje ono što je tog jutra niklo, mi ostajemo u uverenju da će se sutradan proklijati novo seme. I da će nekome biti od značaja, makar na tren.

Salis je pesnik, muzičar, pisac i zdravstveni radnik. Ili je sve to možda jedno te isto.

Njegovi likovi, a i mi s njima, često pod kožom osećaju neprijatno golicanje. Ali, kako kaže jedan od njih na kraju “Salt River-a“, to što plačemo nije zato što smo tužni, već zato što je svet oko nas tako lep.

Osuđeni smo, ili blagosloveni, da se nosimo s tim.

Eto dobre jesenje katarze.