Darko Tuševljaković

Završna knjiga nečeg što je, čini se, u hodu i bez autorovog insistiranja, dobilo ime ‘Trilogija Kefahuči  trakt’, nastavak je prethodna dva romana smeštena u isti univerzum, ali, uzevši najbolje iz te dve knjige  (‘Light’, ‘Nova Swing’) i dodavši im nešto što nijedna za sebe nije imala, nudi pomak u odnosu na  unutrašnje i spoljnje svetove koje smo već upoznali. U trenutku kada zapadna naučnofantastična kritika  raspravlja o tome da li je i koliko otupela oštrica žanra, o tome koliko je naučna fantastika odstupila od  onoga što je nekada bila i zaboravila neke od svojih bitnih uloga, zapravo o tome da li ju je budućnost  pregazila, velika većina se slaže da je ovo roman koji pokazuje da bezbroj puta preorana njiva i dalje može  iznedriti nov, zanimljiv, sadržajan, jedinstven život. Posle čitanja, utisak je da će tek vreme (kao i drugo,  možda treće čitanje romana) razmrsiti sva razasute konce, ali čitalac ostaje oprezan, jer je svestan toga  da, kao ni likovi koji ispunjuju M. Džonov prazan prostor, verovatno nikad neće pronići u baš sve tajne  ovog (opet: unutrašnjeg i spoljnjeg) univerzuma. Harisonova tajna leži u tome što uzima trope žanra i  izvrće ih, ruga im se, ali sa simpatijama, uništava ih da bi iz njihovog pepela igradio nešto novo i do sad  neviđeno. Eto šta je sve danas potrebno za dobar roman.

Kada za nekog kažete da je ‘luda žena’, obično ne želite da ga/je pohvalite. Ako je osoba žensko, verovatno stoji pred vama sa uključenim epilatorom u ruci i pita vas da li želite da vam skine onih nekoliko zaista sitnih i praktično nevidljivih dlačica s leđa. Ako je, kojim slučajem, ta osoba muško, pa, verovatno stoji pred vama sa epilatorom u ruci i… Nije bitno. Keli Link je žensko, ali ne samo to: ona je luda žena. Samo što je to sada kompliment. Priče kao što su ove ne postoje. Pre Keli Link, niko ih nije pisao. Ima delova koje kao da je snimio Dejvid Linč, ili ih je možda komponovao Džon Zorn, ali više od toga ne umem da vam kažem. Keli Link fantastiku odvodi u iracionalnu bajku, u pomereni svet koji naoko deluje proizvoljno, ali zapravo poseduje veoma preciznu unutrašnju logiku, u lucidan san koji je i strašan i neodoljivo privlačan. Bilo da piše o zombijima koji povraćaju pidžame ili o topovima koji govore, ili možda o kamenim životinjama koje jašu mali ljudi, ona deluje savršeno ubedljivo i otvara vam čakre koje niste znali da imate. Godinama je fanovi preklinju da dovrši roman-prvenac, ali ona to odbija, izbacujući po nekoliko čudnih i čudesnih priča godišnje i uređujući izdanja za svoju takođe veoma zanimljivu izdavačku kuću, ‘Small Beer Press’. Obratite pažnju na ovu ludu ženu.

Neko će reći da je izlizano staviti na godišnju listu dobitnika Bukerove nagrade. I stvarno, jeste. Stoga, zaboravite da sam ovu knjigu stavio na listu i idite na ovaj sajt da vam tamo kažu o čemu se u njoj radi i zašto je toliko dobra… Ali, dok to ne učinite, samo da kažem da je to jedna od onih knjiga iz kojih preuzmete neke reči, rečenice, ideje i zaključke i prihvatite ih kao opšta mesta u vašem životu, životima drugih, shvatanju života uopšte. Valjda je to ono što je dobro.

Priča koja, kada vam je neko prepriča ili kada pročitate ono što piše na leđnoj strani korice, deluje kao priča za decu: na malom ostrvu usred hladnog mora žive ribari koji znaju da u moru oko njih žive sirene. Skoro svaki hvata sebi jednu i one im postaju žene. Stara, stara priča. Bajka. Homer i sve to. Samo što ovo nije priča za decu, iako u njoj ima dece. Čudne dece, uglavnom. Ima i foka, ali knjiga nije ni za njih. Margo Lanagan donosi mračan, lepo napisan i pametno konstruisan roman o ljudima i sirenama, o muževima i ženama, roditeljima i deci, pametnima i glupima, dobronamernima i pokvarenima, o malim radostima i velikom jadu, o surovom životu na kameni i u moru. O mogućnosti odlaska i neminovnosti povratka. Lirska priča bez sentimentalnosti posle koje kao da ste na trenutak zavirili pod neku drugu, drugačiju kožu.

Ova knjiga je dokaz da se dobar roman može napisati za manje od dva meseca. Ona je ujedno i jedna od retkih potvrda te pretpostavke, pošto je većina sličnih pokušaja osuđena na propast. Nešto ozbiljno neće valjati. Ili će naracija biti površna i neuravnotežena, ili će se priča klimati, ili će likovi ostati nedorečeni, i tako ceo pokušaj postaje neprimetan, nepotreban i neuspešan. Grejem Džojs, kao stari majstor pisane reči, nije dozvolio da se to desi. Na svom sajtu nas je tokom 40 dana iskušenja vredno obaveštavao o napretku projekta, pri čemu se videlo da je posvećen radu, inspirisan, marljiv i metodičan. Po isteku roka se pohvalio gotovom prvom verzijom knjige – što je značilo da posao nije sasvim gotov. Posle dodatnog rada, dobili smo roman koji govori o svetu vila i vilenjaka u savremenoj Engleskoj, knjigu koja tranžira priču o onostranom bez da magični svet liši šmeka misterije. Ovo je jedna od onih knjiga koje ćete vremenom sve više ceniti, jer im je, kako se udaljujemo od njih, sve teže naći manu.

Pored gore pomenutog M. Džona Harisona, evo još jednog Britanca kojeg, očigledno, treba čitati ako želimo da izvučemo nešto dobro iz s avremene naučne fantastike. Tako kažu stručni ljudi i, da ih poslušam, odlučih se da gricnem zalogaj njegovog pozamašnog opusa. I šta sam dobio? Staru, dobru britansku satiru. Glavni lik – ne postoji, odnosno, on kao pojedinac nije bitan, važno je ono čega je on eksponencija, njegova funkcija u romanu, a to je, između ostalog, da bude deo vojske iz naslova, tog jurišnog, radikalno-demokratskog, plaćeničkog entiteta koji je spoj klasične gerile i savremene tehnologije, stila života, geopolitike i filozofije. Ispljuvak globalizacije. Genijalan kolektivni um. Travestija svega što znamo. Radnja – postoji, ali je neujednačena i skrojena iz istog razloga kao i glavni lik – da bi nam nešto poručila. Satira, je li. Ja obično imam problem s tim funkcijama teksta, jer u priči želim dobar lik i koherentan zaplet, ali Adam Roberts zna u šta se upustio i ne dozvoljava da mu konci iskliznu iz ruku. U prvom delu romana, čitalac nije načisto kuda će ga silno vojevanje odvesti, ali kada postane jasno da je protagonista zapravo cela vojska i da je suština romana da nam tu vojsku opiše u svim njenim pojavnim oblicima i iz svih uglova, onda shvatamo da je poduhvat ipak uspeo.