Groznica jave i sna
Piše: Anđelka Cvijić
Srpski književni list, septembar, oktobar, novembar 2019.
Od nastanka sveta, a čini se do njegovog kraja čovek neće prestati da razmišlja o tome koji je njegov stvarni život: ovaj, oličen u svakidašnjem, ili onaj koji je paralelan, u snovima. Za njihove prostor i vreme nemamo parametre kojima bismo ih precizno razmerili i dokazali ključnu različitost, ali ono što im je zajedničko jeste da su oba podjednako čarobna, i košmarna. Ljubimo i volimo, mrzimo i ubijamo, ljudi koje poznajemo pojavljuju se u oba, pa kako onda sa sigurnošću reći „E, u ovome sam onaj pravi Ja?“
Jedan od naših najboljih pisaca srednje generacije, Darko Tuševljaković, potrudiće se da ih uporedi u svome najnovijem romanu pod naslovom Jegermajster („Arhipelag“, Beograd, 2019), a još će više truda uložiti da ih predstavi tako što će nam ponuditi niz svakolikih asocijacija na koje ćemo u paučinastom lavirintu pripovedanja nailaziti, raščlanjivati ih i uz njih potražiti izlaz iz tog tananog tkanja „među javom i međ snom“. Laza Kostić, između ostalih, samo potvrđuje ovu večitu čovekovu upitanost da li mu je uporište u, grubo podeljeno, danu ili u noći, a Tuševljaković pripada onoj grupi autora iz čije sumnje o egzistenciji izranja čitav jedan novi svet fantazije koja, međutim, ostaje korenima vezana za čoveka i njegovu sudbinu.
Ako je ime romana neobično (jegermajster na nemačkom jeziku znači majstor lova), još se zagonetnijom čini posveta autora: „Onoj koja je otišla iz Omelasa“. Tek kada stanu jedno uz drugo, oni daju nagoveštaje čija je čar upravo u laganom, bez žurbe otkrivanju cilja ove izuzetne knjige, koja traži maštovitog čitaoca. Tačnije, pokušaju otkrivanja, jer njen cilj upravo i jeste razlomljavanje na kadrove kako bi se pokazalo da ciljevi koji su ostvareni pripadaju pragmi, i samo su varka; da su oni u svetu fantazija sanjani ali nedosanjani, i da je sve oko nas upitno i relativno, pa je samim tim i svrha naših odredišta nedostižna i imanentna našem neznanju.
Darko Tuševljaković (1978, Zenica), autor je romana Senka naše želje (2010) i Jaz (2016) za koji je dobio Evropsku nagradu za književnost, i knjiga priča Ljudske vibracije (2013) i Naknadne istine. Sa svojom prozom našao se u najužim izborima za Andrićevu nagradu, za nagradu „Zlatni suncokret“ i NIN-ovu, a dobitnik je priznanja „Lazar Komarčić“ za najbolju novelu.
Roman Jegermajster ispisan je u dva paralelna sveta: jedan je materijalizovan i u njemu glavni junak dolazi sa svojom devojkom na ostrvo, gde tokom nekoliko dana doživljava čudne susrete i avanture; drugi je košmarni san koji ga svakonoćno progoni i koji teče u nastavcima, u kojem se glavna uloga „lomi“ na snevača i na Jegermajstera, polučoveka-polujelena, čudovišta sa jednim rogom koji mu izrasta iz vrata, u uniformi i u vojničkim sjajnim čizmama. Jegermajster je i progonjeni i progonitelj, pripadnik roda koji je nekad davno bio jedno sa ljudskom vrstom, ali su se u magli istorije razdvojili. I dok se prosperitetna grana ljudske vrste usredsredila na mučenje i ubijanje svojih doskorašnjih sunarodnika, ovi pokušavaju da pobegnu i održe se u svetu dobijanjem zdravih pokolenja uz seksualnu pomoć ljudi kojima se u snu javljaju. I koji su, u tom snu, baš kao i jegermajsteri (simboli svega što čovekova ruka uništava u realnosti), i taoci i zarobljenici, i progonitelji i progonjeni. Zavisi s koje strane, (pod)svesti, se nalaze.
San je mesto u kojem se sreću jegermajster i čovek; ovaj drugi po danu sa devojkom i turistima obilazi znamenitosti ostrva koje je u prošlosti bilo utočište gubavcima. Imena su u romanu srazmerno nevažna, mogu i ne moraju biti tu. Tako ga glavni lik nema, ali njegova devojka ima; nema ga turistički vodič, ali ima jedan od zaposlenih u hotelu, takođe bezimenom. Sve je, dakle, zavisno od različitih uslova, pa što bi onda moralo biti imenovano? Zar su nam imena tako važna, pored niza drugih, i ovostranih pa i onostranih bezimenih stvari. Da li je ime naša jedina pouzdana identifikacija? Važno je ono što nam se događa, a opet, svejedno je da li se zbiva u snu ili u onome što zovemo javom. Čak nam ni gatanje neće pomoći, jer najava da ćemo ubiti mogla je biti i prošlost i budućnost koje se najpreciznije ukrštaju u snevanju. Ponašanje, dakle, i doživljaji glavnog junaka na takozvanoj javi kreću se ivicom vrtloga u koji on polako ali sigurno upada, sve više zbunjen, što zbog izmučenosti košmarnim snovima, što, navodno čudnim, ponašanjem devojke, što opijenosti alkoholom koji konzumira u većim količinama i agresijom što se odjednom bezrazložno javlja u njemu. Jedino što ga drži u tzv. stvarnosti jesu emocije, ljubav prema devojci i seksualni vrhunci koji će se, i u groznici zna, dostizati sa podjednakim žarom.
Roman Darka Tuševljakovića odlikuje puna, gusta rečenica sa majstorskim ekspresivnim metaforama kakve se ne sreću često u našoj savremenoj prozi. One dodaju ono što je pisac namerno propustio, ispitujući sposobnost našeg, i subjektivnog i vizuelnog, mišljenja. Dalijevska smela nadrealistička senka, oslobođena svih stega, kreće se i boji ovaj roman u kojem asocijacije idu ovovremenim putem – ratovi, izdaje, ubistva, Aušvic; patnja i nesnalaženje u jednoličnom životu; traganja za izvesnošću koju je nemoguće dosegnuti jer niti je išta predodređeno, niti ide po logičnom redu, niti je išta smisleno u ovom jadnom, grehovnom životu.
Jegermajster je delo prepuno iznenađenja i doživljava se kao omaž velikanima nadrealizma i svetske fantastike, postmodernizmu i – jednom posebnom parafrazom – Murakamijevom magijskom realizmu. U njemu nema psihologiziranja, nema psiholoških raščlanjivanja i objašnjenja, sve se „hvata u letu“ baš onako kada se mašti pusti na volju, ali ona, ipak, ne izlazi iza granica etičkih i filozofskih ideja o čovekovom biću i onoga što se dešava u i oko čoveka.
Što nas vraća početku knjige i „Onoj koja je otišla iz Omelasa“. Reč je, naravno, o američkoj spisateljici Ursuli Legvin i njenoj distopijskoj priči „Oni koji su otišli iz Omelasa“, u kojoj stanovnici izmišljenog primorskog mesta po imenu Omelas uživaju u sreći i blagostanju; u tom mestu, jedno jedino dete pati, zatvoreno u kavez, izmučeno i nesrećno. Njegovo postojanje je opomena stanovnicima da blaženstva kojima su obasuti nisu bogomdana i večna, već su uvek po ceni nečije nesreće, pa zato osvešćen tom istinom, jedan po jedan stanovnik napušta Omelas, taj simbol celoga sveta u kome će uvek neko beslovesno obitavati, i kome nijedna žrtva Iskupitelja neće biti dovoljna.
U Tuševljakovićevoj interpretaciji, Omelas je smešten u samo srce čovekovo; boravak u njemu je patnja, a smrt, kao „tačka apsolutne tišine ili mesto apsolutnog ništavila“ jeste, možda, jedini izlaz ka slobodi. Pitanje je samo koje pravo Ja umire, naše ovozemaljsko ili ono iz sna. To se isto pita i Jegermajster.
