NEKI LJUDI

Poznajem ljude koji se oduševe drugim ljudima onako kako se ja oduševim nekim, za mene novim, piscem. Kada ga otkrijem, sreći nema kraja. Ne ispuštam knjigu iz ruku, nosim je u rancu kud god da krenem, stalno pričam o njoj, kujem je u zvezde, tvrdim, zacakljenih očiju, da nema, niti je ikad bilo, bolje knjige ili boljeg pisca. Ubeđen sam da ću zauvek čitati njegove knjige, štaviše, one će mi biti prioritet, sve ostalo neka čeka. Ionako nije dovoljno vredno. Pred spavanje mislim o onome što sam u toku dana pročitao, ujutro se budim srećan što ću se opet družiti sa neprikosnovenim majstorom pisane reči. Pratim ga na internetu, želim da znam sve o njemu. Zaljubljen sam do ušiju.

                A onda se slučajno desi da, po preporuci, ili onako, po osećaju, nabasam na neku novu knjigu, nekog novog, meni do tada nepoznatog pisca. Kakva radost! Kakva ludost! Naprosto je teško poverovati da je ovaj još bolji od prethodnog. Štaviše, onaj prethodni, kad dobro pogledam, uopšte nije bio toliko dobar. Imao je problema sa karakterizacijom, poslednje činove je trapavo razrešavao, s vremena na vreme mu se stil razvodnjavao i, rečju, bio je sklon prevari. Kako sam uopšte mogao da pomislim da je savršen? Ova knjiga, ova koju sada držim u rukama, pravi je i jedini primer savršenstva.

                Zauvek ću ga čitati. Odvojiću celu jednu policu na zidu samo za njegove knjige. Pratiću ga na internetu, pamtiću sve njegove postove, staviću njegovu sliku za volpejper. Biću opet zaljubljen, u zanosu, do ušiju.

I JARE I PARE

vibracije potpisivanje  

Retki, ali odani posetioče, dođi u utorak na sajam knjiga, gde ću od 17h, na štandu Čarobne knjige, potpisivati zbirku Ljudske vibracije, pa eto prilike da saspeš meni sve u lice, a prodavačici na štandu tih nekoliko stotina dinara u kasu. Lepo vama, lepo nama…

Objava!

  Promocija zbirke LJUDSKE VIBRACIJE biće održana 30. Septembra, u 20:00, u sali Kulturnog centra Beograda, u okviru manifestacije Dani Čarobne knjige. Dođite, pričaćemo o nečemu, imamo puna dva sata na raspolaganju, mada se nadam da neće toliko potrajati (Ko je još video književnu promociju od dva sata?). Biće tu predstavnici izdavača, biće moj kolega i prijatelj Oto Oltvanji, koji će me pitati za zdravlje i pisanje, biće valjda i neko piće i klopa. Ja stižem direktno s posla, biću gladan (Nadam se da organizator prati ovaj sajt).

                Svratite na sajt Čarobne knjige i proverite ostala zbivanja u okviru Dana Čarobne knjige. Deluje zanimljivo.

Naslovna strana

Ljudske vibracije

Ljudske vibracije- korice

 

Stiven King ima Stalnog čitaoca. Za razliku od njega, ja imam Retkog posetioca. To je zato što on mnogo piše, a ja malo postujem. Mislim, nije samo zato, ali volim da mislim da je kvantitet presudan. Svi bismo mi da smo Stiven King, ali nemamo dovoljno dioptrije na zelenim nam očima. Kad kažem zelenim, ne mislim na boju, nego na… Ma, to sve skupa zapravo nema velike veze sa onim što sam hteo da kažem…

Retki moj posetioče,

Imam čast da najavim novu knjigu. Svoju. Zove se ‘Ljudske vibracije’ i u ličnoj karti joj piše da je zbirka priča. Izdavač je, kao i prethodnom slučaju, Čarobna knjiga, a naslovnicu je, kao i onomad, uradila schwesterlein Lena Tuševljaković. Unutar korica je poslagano 9 priča, napisanih između 2008. i 2013. godine, raznim povodima ili totalno bez njih. Ako se uzme u obzir da se moja prva fantastična priča (je l’ se tako kaže?) pojavila 2003. godine, može se reći da je ova zbirka the best of proteklih deset godina. Zašto se, onda, unutra ne nalaze i priče napisane do 2008. godine? Zato što šta vas briga. Kopajte po časopisima i fanzinima, pa ih čitajte, kad ste navalili. Meni ih je dosta.

            Ove privilegovane su sledeće, u redosledu koji ćete zateći u knjizi:

  1. DOK NE DOĐU ŠEJTANI
  2. LJUDSKE VIBRACIJE
  3. NAPOLJU NEMA NIKOGA
  4. IZGUBLJENE GODINE
  5. HRANA ZA ŽIVOTINJE
  6. RAZOTKRIVANJE
  7. ZEMLJA SNOVA
  8. PALI ANĐELI
  9. PRE I POSLE SMRTI

Zbirku očekujem u toku ove nedelje u svojim, a od sledeće nadam se i u vašim, rukama. Kad kažem nadam se ne mislim da morate da je kupite, nego da će je, nadam se, isporučiti knjižar… Ma, nije bitno. Bitno je to da u ‘Ljudskim vibracijama’ ima priča koje možda znate, kao i onih koje sigurno, sto posto, garant, mogu da se kladim, ne znate. Pa vi sad vidite…

Uskoro će biti informacija o promocijama i ostalim javnim aktivnostima.

Živeli mi ti i ja, Retki moj posetioče.

DVA POGLEDA NA AUTOMATE

BRAKOMAT

Mašina izgleda standardno, metalni okvir sa tasterima i ekranom, ugrađen u zid opštine. Jedina razlika su dva proreza, za lične karte. Mladi par prilazi i proučava opcije:

ODABERITE JEZIK

To je lako. Mladi par se smeje.

ODABERITE AKCIJU:

SKLAPANJE BRAKA

RAZVOD BRAKA

UVID U STANJE

PODIZANJE ALIMENTACIJE

Mladi par ne okleva. Sigurni su u svoju odluku.

DA LI VI, D.T. …

DA

NE

Mladi bračni par pritiska tastere, sve do onog poslednjeg: POTVRDI.

“Eto“, govori mladi muž svojoj zakonitoj ženi. “Sad možemo negde na piće.“

“Samo da ima konobara, a ne onaj odvratni šankomat“, cvrkuće ona.

DA LI ŽELITE PRIZNANICU?

 

 

ŽELITE LI DA POSTANETE ULIČNI MILIONER?

Mladi bračni par šeta gradom, koji je njihov, osvojili su ga, osećaju se i hodaju kao kralj i kraljica, tog jutra su se uzeli, imaju papir u rukama, mašu njime kao da je praznična zastava. Popili su nekoliko koktela u Strahinjića Bana i malo im se vrti, noge su im lagane, hoće da polete.

“Čekaj, čekaj, čekaj“, govori mladi muž ženi koja bi da ga odvuče kući, na prvo bračno posle podne. “Da odigramo jednu? Šta nas košta? Možda nam se posreći. Kad će, ako ne danas?“

Bračni par prilazi automatu postavljenom na sred trotoara i muž ubacuje ličnu kartu u prorez.

DOBRODOŠLI, D.T.

SLEDI PITANJE ZA 100 DINARA:

Dođe rok

Ide vreme, dođe rok: eto vraga skok na skok. Evo šta se čitalo, nešto novije, nešto malo starije. Srećni vam praznici. Čuvajte se masnog.

M. JOHN HARRISON: EMPTY SPACE (2012)

Završna knjiga nečeg što je, čini se, u hodu i bez autorovog insistiranja, dobilo ime ‘Trilogija Kefahuči  trakt’, nastavak je prethodna dva romana smeštena u isti univerzum, ali, uzevši najbolje iz te dve knjige  (‘Light’, ‘Nova Swing’) i dodavši im nešto što nijedna za sebe nije imala, nudi pomak u odnosu na  unutrašnje i spoljnje svetove koje smo već upoznali. U trenutku kada zapadna naučnofantastična kritika  raspravlja o tome da li je i koliko otupela oštrica žanra, o tome koliko je naučna fantastika odstupila od  onoga što je nekada bila i zaboravila neke od svojih bitnih uloga, zapravo o tome da li ju je budućnost  pregazila, velika većina se slaže da je ovo roman koji pokazuje da bezbroj puta preorana njiva i dalje može  iznedriti nov, zanimljiv, sadržajan, jedinstven život. Posle čitanja, utisak je da će tek vreme (kao i drugo,  možda treće čitanje romana) razmrsiti sva razasute konce, ali čitalac ostaje oprezan, jer je svestan toga  da, kao ni likovi koji ispunjuju M. Džonov prazan prostor, verovatno nikad neće pronići u baš sve tajne  ovog (opet: unutrašnjeg i spoljnjeg) univerzuma. Harisonova tajna leži u tome što uzima trope žanra i  izvrće ih, ruga im se, ali sa simpatijama, uništava ih da bi iz njihovog pepela igradio nešto novo i do sad  neviđeno. Eto šta je sve danas potrebno za dobar roman.

KELLY LINK: MAGIC FOR BEGINNERS (2005)

Kada za nekog kažete da je ‘luda žena’, obično ne želite da ga/je pohvalite. Ako je osoba žensko, verovatno stoji pred vama sa uključenim epilatorom u ruci i pita vas da li želite da vam skine onih nekoliko zaista sitnih i praktično nevidljivih dlačica s leđa. Ako je, kojim slučajem, ta osoba muško, pa, verovatno stoji pred vama sa epilatorom u ruci i… Nije bitno. Keli Link je žensko, ali ne samo to: ona je luda žena. Samo što je to sada kompliment. Priče kao što su ove ne postoje. Pre Keli Link, niko ih nije pisao. Ima delova koje kao da je snimio Dejvid Linč, ili ih je možda komponovao Džon Zorn, ali više od toga ne umem da vam kažem. Keli Link fantastiku odvodi u iracionalnu bajku, u pomereni svet koji naoko deluje proizvoljno, ali zapravo poseduje veoma preciznu unutrašnju logiku, u lucidan san koji je i strašan i neodoljivo privlačan. Bilo da piše o zombijima koji povraćaju pidžame ili o topovima koji govore, ili možda o kamenim životinjama koje jašu mali ljudi, ona deluje savršeno ubedljivo i otvara vam čakre koje niste znali da imate. Godinama je fanovi preklinju da dovrši roman-prvenac, ali ona to odbija, izbacujući po nekoliko čudnih i čudesnih priča godišnje i uređujući izdanja za svoju takođe veoma zanimljivu izdavačku kuću, ‘Small Beer Press’. Obratite pažnju na ovu ludu ženu.

JULIAN BARNES: THE SENSE OF AN ENDING (2011)

Neko će reći da je izlizano staviti na godišnju listu dobitnika Bukerove nagrade. I stvarno, jeste. Stoga, zaboravite da sam ovu knjigu stavio na listu i idite na ovaj sajt da vam tamo kažu o čemu se u njoj radi i zašto je toliko dobra… Ali, dok to ne učinite, samo da kažem da je to jedna od onih knjiga iz kojih preuzmete neke reči, rečenice, ideje i zaključke i prihvatite ih kao opšta mesta u vašem životu, životima drugih, shvatanju života uopšte. Valjda je to ono što je dobro.

MARGO LANAGAN: THE BRIDES OF THE ROLLROCK ISLAND (2012)

Priča koja, kada vam je neko prepriča ili kada pročitate ono što piše na leđnoj strani korice, deluje kao priča za decu: na malom ostrvu usred hladnog mora žive ribari koji znaju da u moru oko njih žive sirene. Skoro svaki hvata sebi jednu i one im postaju žene. Stara, stara priča. Bajka. Homer i sve to. Samo što ovo nije priča za decu, iako u njoj ima dece. Čudne dece, uglavnom. Ima i foka, ali knjiga nije ni za njih. Margo Lanagan donosi mračan, lepo napisan i pametno konstruisan roman o ljudima i sirenama, o muževima i ženama, roditeljima i deci, pametnima i glupima, dobronamernima i pokvarenima, o malim radostima i velikom jadu, o surovom životu na kameni i u moru. O mogućnosti odlaska i neminovnosti povratka. Lirska priča bez sentimentalnosti posle koje kao da ste na trenutak zavirili pod neku drugu, drugačiju kožu.

GRAHAM JOYCE: SOME KIND OF FAIRY TALE (2012)

Ova knjiga je dokaz da se dobar roman može napisati za manje od dva meseca. Ona je ujedno i jedna od retkih potvrda te pretpostavke, pošto je većina sličnih pokušaja osuđena na propast. Nešto ozbiljno neće valjati. Ili će naracija biti površna i neuravnotežena, ili će se priča klimati, ili će likovi ostati nedorečeni, i tako ceo pokušaj postaje neprimetan, nepotreban i neuspešan. Grejem Džojs, kao stari majstor pisane reči, nije dozvolio da se to desi. Na svom sajtu nas je tokom 40 dana iskušenja vredno obaveštavao o napretku projekta, pri čemu se videlo da je posvećen radu, inspirisan, marljiv i metodičan. Po isteku roka se pohvalio gotovom prvom verzijom knjige – što je značilo da posao nije sasvim gotov. Posle dodatnog rada, dobili smo roman koji govori o svetu vila i vilenjaka u savremenoj Engleskoj, knjigu koja tranžira priču o onostranom bez da magični svet liši šmeka misterije. Ovo je jedna od onih knjiga koje ćete vremenom sve više ceniti, jer im je, kako se udaljujemo od njih, sve teže naći manu.

ADAM ROBERTS: NEW MODEL ARMY (2010)

Pored gore pomenutog M. Džona Harisona, evo još jednog Britanca kojeg, očigledno, treba čitati ako želimo da izvučemo nešto dobro iz s avremene naučne fantastike. Tako kažu stručni ljudi i, da ih poslušam, odlučih se da gricnem zalogaj njegovog pozamašnog opusa. I šta sam dobio? Staru, dobru britansku satiru. Glavni lik – ne postoji, odnosno, on kao pojedinac nije bitan, važno je ono čega je on eksponencija, njegova funkcija u romanu, a to je, između ostalog, da bude deo vojske iz naslova, tog jurišnog, radikalno-demokratskog, plaćeničkog entiteta koji je spoj klasične gerile i savremene tehnologije, stila života, geopolitike i filozofije. Ispljuvak globalizacije. Genijalan kolektivni um. Travestija svega što znamo. Radnja – postoji, ali je neujednačena i skrojena iz istog razloga kao i glavni lik – da bi nam nešto poručila. Satira, je li. Ja obično imam problem s tim funkcijama teksta, jer u priči želim dobar lik i koherentan zaplet, ali Adam Roberts zna u šta se upustio i ne dozvoljava da mu konci iskliznu iz ruku. U prvom delu romana, čitalac nije načisto kuda će ga silno vojevanje odvesti, ali kada postane jasno da je protagonista zapravo cela vojska i da je suština romana da nam tu vojsku opiše u svim njenim pojavnim oblicima i iz svih uglova, onda shvatamo da je poduhvat ipak uspeo.

DARYL GREGORY: RAISING STONY MAYHALL (2011) Prvi roman u kojem se mladi Amerikanac u naslovu ne igra sa đavolom. U poređenju sa prethodna dva (‘Pandemonium’, ‘The Devil’s Alphabet’), ovaj deluje toliko bezazleno da čovek ne poželi da ga pročita. Čak ni kad sazna da je reč o zombijima. Ili pogotovo kada to sazna, ako, kao ja, nije neki ljubitelj raspalog mesa. Međutim, razmislite o naslovu… Zombi koji odrasta? Bidlungsroman o zombiju? To je već nešto drugo. To, koliko znam, nije previše obrađivana tema. I Gregori zaista ima šta da nam kaže, od Stony-eve, pa, smrti do njegove, khm, smrti. Priča o odrastanju u američkoj zabiti eksplodiraće u jednom trenutku u roman o globalnom užasu, onako kako je to, recimo, zamislio Džastin Kronin, samo ovde na nekoliko miliona stranica manje, što se pokazalo i dobro i loše: lepo je ne gubiti vreme na suvišnom tekstu, ali nije lepo kad se, u priči koja se širi, sve brže leti preko događaja. Ipak, ovo je dobar roman, koji, uprkos snažnijoj prvoj polovini, na kraju nudi neka veoma zanimljiva rešenja pitanja  postojanja zombija, njihovog (a i našeg) početka i kraja.
GEOFF RYMAN:THE KING’S LAST SONG (2006) Britanac koji piše veoma moderan, tehnološki SF i usput je stručnjak za istoriju i geopolitiku Azije, preciznije – njenu južnu obalu, Kambodžu. Nekad te svoje dve veštine sklopi u jedno, pa dobijemo izvrsnu kombinaciju kao što je roman ‘Air’, na kojem bi mu i Ijan Mekdonald pozavideo, a ponekad dobijemo samo jednu stranu, u ovom slučaju onu azijsku, tako da ovo nije fantastičan roman. Mislim, fantastičan jeste, ali nije fantastič… Jasno vam je. Radnja je vremenski razdeljena, na davnu istoriju, 12. vek, i život mudrog i za tu zemlju veoma važnog vladara, i na savremeni tok, koji se bavi otkrivanjem i spasavanjem zlatnih pločica sa vladarevim mudrostima ostavljenim narodu u amanet. Usput otkrivamo na šta Kambodža liči sada (devedesetih godina prošlog veka) i dobijamo nagoveštaj toga kuda će se kretati u budućnosti. Potresna priča sa upečatljivim lokalnim kolorom i likovima koji na trenutke liče na protagoniste filmova o Indijani Džonsu, a na trenutke na sumanutu ekipu iz Apokalipse danas. Ima onih koji se žale da zapadno tržište, umorno od samog sebe, istura u prvi plan priče o zemljama Trećeg sveta. Nekad ih pišu ‘zapadnjaci’, tako da je to u startu sumnjivo, a nekad ‘domoroci’, samo što se i oni trude da pišu kao ovi prvi, jer jedino tako dobijaju šansu da iz Zapad objavi. Zvuči kao da bi moglo biti istine u rečenome, ali ako i jeste tako, Rajmanov roman pokazuje da može i drugačije. Ovde nema nikakvog podilaženja i pojednostavljivanja. Sve deluje iskreno i iz prve ruke.

SAJAM BAJKI

Bila je to velika i naporna avantura, mnogim čudima sam svedočio, mnoge dame spasao iz nevolje. Često sam se pitao hoću li izvući živu glavu, još češće pitao koliko ta aždaja uopšte može da ima glava. Proputovao sam celu zemlju, pa i šire, prešao sedam gora i sedam mora, leteo ka nebesima i spuštao se u podzemnu tminu, tukao se sa džinovima, razgovarao sa zmijama. Na kraju, posle mnogih nedaća, našao sam se u knjizi bajki za decu 21.veka, u izdanju Čarobne knjige.

Dođite u četvrtak na sajam knjiga, da vam šapnem na uho gde je skriven čudotvorni prsten, šta da kažete caru kad vas pita za uši i kako da sačuvate zlatnu jabuku. I još mnogo toga…

25.10.2012., štand Čarobne knjige, 14h. U društvu junačke ekipe okupljene oko ovog izdanja.

DRAMA NAŠE SENKE

Prezauzet (ili možda lenj) autor uvek može javnu neaktivnost da prikrije uspesima koje mimo njega ostvaruje njegovo poslednje (ili prvo) delo. Srećom pa je tako, jer o čemu bih vam inače ovde pričao. Ne bih valjda o onome što trenutno pišem… O tome nikako.

Zato slobodno možemo o radio drami ‘’Senka naše želje’’, koja će na prvom programu Radio Beograda biti premijerno emitovana 18. marta 2012., u 12:15h. To je nedelja, deco. Škola je zaključana.

Ljubazna ekipa koja je realizovala dramu mi je poslala obrađeni tekst pre nego što je počelo snimanje, da proverim smeta li mi nešto, ali podjednako kompetentno bi se osećao putnik mlaznog aviona da ga pilot uvede u kokpit i pita je li zadovoljan opremom.

Batice, samo da mi sletimo, za ostalo ne brinem.

Drugim rečima, imam tremu. Sigurno veću od ljudi koji su dramu skrojili. A evo ko su:

Režija: Milan Đukanović

Uloge: Srđan Jovanović (Danijel)

Bojan Žirović (Goran)

Daniel Sič (Milan)

Dobrila Ilić (Džemira)

Vladimir Tešović (Martin)

Suzana Lukić (Željka)

Tanja Mirčetić (Hana)

Dramatizacija: Sonja Milošević

Lektor: Nataša Šuljagić

Muzički saradnik: Marija Ćirić

Tonski snimatelj: Dejan Ivanović

Producent dramskog programa: Aleksandra Rajić Žikić

Urednik serije: Kristina Đuković

Senka odavno više nije samo moja, a sada tačno znate čija je još.

Živeli!

POGLED NA KRAJ

Došlo vreme da se svedu računi. Godina je prebrzo prošla, uradilo se manje nešto što se zamislilo, započelo mnogo više nego završilo. A istina je da se računa samo ono čemu se ugleda kraj.
Na mojoj ovogodišnjoj listi će se naći ne više od sedam naslova, iz barem dva razloga:
-više knjiga sam započeo, nego dovršio.
-od onih koje sam dovršio, polovinu ne mogu da preporučim.
Ima ljudi koji bi sa radošću opleli po podbačajima. Ja ću, ipak, govoriti samo o onome što mi se dopalo. Možda tako prizovem dobre knjige i u nastupajuću godinu.

1. JENNIFER EGAN: A VISIT FROM THE GOON SQUAD (2010)

Tuce na najrazličitije načine isprepletenih priča uvezano je u roman koji će, nadam se, pomeriti granice čitalačkog iskustva i spisateljskog zanata. Dokaz da, ako od početka do kraja znate šta radite, nije važno da li vaša proza sadrži elemente fantastike ili elemente Mendeljejevog periodnog sistema, jer će se dobra knjiga dopasti svima.
Priča je zarotirana u nekoliko pravaca (pa i ka budućnosti) oko nekolicine likova iz muzičkog biznisa i opisuje sudbine ljudi iz njihove uže i šire okoline koje će se neočekivano spajati i razdvajati, gradeći tapiseriju čija je šara dovoljno komplikovana i zanimljiva da uspešno podražava život. Čini mi se da je, ako postoji čitalac za dvadeset i prvi vek, ovo knjiga za dvadeset i prvi vek.

2. CHINA MIEVILLE: EMBASSYTOWN (2011)

Skoro savršena naučna fantastika, onakva kakva je, pod pravim zvezdama, umela da bude pre četrdeset godina, kakva bi trebalo da je danas i kakva će, nadam se, biti sutra. Ideja istovremeno oldskul i sveža, detaljno osmišljen i opisan nama potpuno strani svet, umešno izgrađeni likovi i zaplet, zanimljiva filozofsko-filološka meditacija na temu (ne)komunikacije i značenja jezika, kvantna fizika i svemirska avantura, potpuno novi vanzemaljci, potpuno novi ljudi, stare dileme, pametna razrešenja.
Istina je da je ovaj roman napisan pre Mjevilovog “Grada i grada“, iako je iz štampe izašao posle. Oba mogu da stoje rame uz rame kao dokaz piščevog talenta i rastućeg umeća. Britanski levičar sprema novi roman. Zove se “Railsea“ i jedva čekam da proverim hoće li zadovoljiti, ili možda pomeriti, visoke standarde koje je sam postavio.

3. JONATHAN LETHEM: THE CHRONIC CITY (2010)

Kažu: malo Sol Belou, malo Filip K. Dik. I stvarno: obimna knjiga koja prodire u suštinu velegrada i sudbina njegovih običnih i neobičnih žitelja (Belou), dovodeći usput u pitanje suštinu našeg postojanja i verodostojnost sveta u kojem živimo (Dik). Ne znam da li bi neko načinio bolji spoj dva ovako različita pisca. Ne znači da je Letem to učinio savršeno, ali će vas tigar sa naslovnice, o kojem ne smem ništa više da kažem, progoniti, baš kao i Letemove njujorčane, dugo posle sklapanja korica.
Preovladavajući utisak jeste da čitate dobru i važnu knjigu, čak i kada vas autor malo laže, gnjavi i vuče za nos. Uostalom, i Belou i Dik su to radili, pa šta?

4. GRAHAM JOYCE: THE SILENT LAND (2010)

Dobar pisac može da ostane dobar čak i kada je osrednji, jer će se, ako mu zamisao nije sjajna, izvući na to da zna da piše. Odnosno, uprkos izlizanoj ideji, nateraće vas da uživate u knjizi. Grozno, strašno, užasno. I što je bolji pisac, to će od bezveznije ideje umeti da načini bolju knjigu. Katastrofa.
“The Silent Land“ nema bezveznu ideju. Samo nije sjajna. Bračni par biva zatrpan lavinom tokom odmora u planini i, po oslobađanju iz snega i leda, shvata da u hotelu, odmaralištu, a možda i celom svetu nema nikoga. Džojs je dovoljno pametan da ne gnjavi usiljenim saspensom, ali ipak nastavljate da čitate, jer je putovanje važnije od cilja.
Toliko o idejama i umeću.

5. DARYL GREGORY: PANDEMONIUM (2008)

Prvenac dečka koji obećava (prvi od do sada tri), istovremeno omaž naučnoj fantastici koju smo čitali kao mali i roman koji pomera njene granice. Unutar korica sve miriše na požutele džepnjake sa tavana, ali se mladi Gregori igra s materijalom i sa lakoćom ozbiljne teme čini neozbiljnim, a petparačke priče pretvara u književnos’.
Susrešćete čak i Filipa K. Dika, glavom i bradom, kao i demone iz naslova koji su drugačiji nego što su vas učili u školi. Nedeljnoj ili onoj običnoj.

6. JAMES LEE BURKE: TO THE BRIGHT AND SHINING SUN (1971)

Bez starca nema udarca. Ova je napisana pre 40 godina, dok je još bio mlad, ali kao da je napisana danas. Odnosno, khm, bolje.
Prvo zapaženije delo tada budućeg majstora krimića je roman koji nije obeležen žanrovskim predznakom i govori o teškom životu rudara u američkoj zabiti u vreme kada su se velike kompanije tukle sa sindikatima. Ili zapravo to nikad nisu prestale da rade? Ne znam, ali mi je jasno da danas retko ko piše ovako: precizno, snažno, nadahnuto, sadržajno, žestoko, a da istovremeno nije pretenciozno, nafurano, urbano, angažovano i sve ostale ružne reči.
Ovo je prava stvar: književnost poškropljena ostacima viskija iz kazana za ilegalnu destilaciju skrivenog visoko u brdima Virdžinije, dokle čak i federalni helikopteri teško stižu i gde vatrena voda menja ostale namirnice kada zakasne dnevnice iz okna.
Ovo je prava stvar, a ne današnji kilavi pisci.

7. KAZUO ISHIGURO: NEVER LET ME GO (2006)

Današnji kilavi pisac. Piše lepo i dosadno, ali izgleda da spada u onu grupu koja ume da se izvuče. Nije pisao fantastiku u dužoj formi, sve do 2006-te. Nisam siguran da i sada zna da ju je napisao. Usput sam se svađao s njim, zamerao mu kako izlaže tu dirljivu pripovest o klonovima koje podižu u internatima da bi, kao odrasli, poslužili kao donori organa, pronalazio rupe u njegovom svetu, nervirao se zbog likova i njihovih postupaka, otpuhivao na povremene manirizme i kolutao očima na spori tempo, da bih mu na kraju većinu toga oprostio, jer se izvukao.
Ima pisaca koji bi ovakvu ideju iskoristili na grandiozniji način i izmuzli njene potencijale za uzbudljivi triler ili mučni horor, ali je potpuni odmak od toga zapravo najveći Išigurov uspeh. On je otrgao zamisao koja po svemu pripada naučnoj fantastici/hororu i obradio je na tih, skroman i sentimentalan, a opet veoma sadržajan i upečatljiv način. Odnosno, ispričao je priču koja je topla i ljudska, a da pritom nije ispričao tek neku toplu, ljudsku priču. Ako me razumete…

Želim vam toplu i ljudsku Novu 2012. godinu.

TRI GREŠKE – DŽEZ

Dobar prijatelj i muzički sadrug još od srednjoškolskih dana, Mickylee, izbacio je ovih dana svoj prvenac, album deComposing Cats. Kao pravi gastarbajter, kupio je polovna kola, živi u iznajmljenom stanu u Beču i tamo se oženio, našom devojkom. Daje časove gitare, komponuje po narudžbi, svira polke na svadbama, i ko zna šta još. Sve za pare.
A onda od zarađenih ojra snimi ovakav album.
Dabogda još mnogo puta ponovio grešku.
Album će se, nadamo se, uskoro naći i kod nas u prodaji, pa će svi koji pazare original moći da slušaju muziku sfera i čitaju međ’ koricama moju impresiju Mikijevog zvuka.

VESTI IZ SENKE: znao sam da ugovore treba čitati pomno i pre nego što mi je elektronski izdavač javio da će se Senka, osim na Apple-ovom tržištu (što se već desilo), pojaviti i u Androidovoj elektronskoj prodavnici, ali nisam to učinio jer me je mrzelo. Evo, maločas sam protabirio sitna slova, a onda pronašao link.

Pa, koga zanima da čita u prevozu bez da okreće listove, nek’ izvoli. A znam da svi imate Androide, kupili ste ih uz one jeftine pakete.