darko tusevljakovic

POGLED NA KRAJ

Došlo vreme da se svedu računi. Godina je prebrzo prošla, uradilo se manje nešto što se zamislilo, započelo mnogo više nego završilo. A istina je da se računa samo ono čemu se ugleda kraj.
Na mojoj ovogodišnjoj listi će se naći ne više od sedam naslova, iz barem dva razloga:
-više knjiga sam započeo, nego dovršio.
-od onih koje sam dovršio, polovinu ne mogu da preporučim.
Ima ljudi koji bi sa radošću opleli po podbačajima. Ja ću, ipak, govoriti samo o onome što mi se dopalo. Možda tako prizovem dobre knjige i u nastupajuću godinu.

1. JENNIFER EGAN: A VISIT FROM THE GOON SQUAD (2010)

Tuce na najrazličitije načine isprepletenih priča uvezano je u roman koji će, nadam se, pomeriti granice čitalačkog iskustva i spisateljskog zanata. Dokaz da, ako od početka do kraja znate šta radite, nije važno da li vaša proza sadrži elemente fantastike ili elemente Mendeljejevog periodnog sistema, jer će se dobra knjiga dopasti svima.
Priča je zarotirana u nekoliko pravaca (pa i ka budućnosti) oko nekolicine likova iz muzičkog biznisa i opisuje sudbine ljudi iz njihove uže i šire okoline koje će se neočekivano spajati i razdvajati, gradeći tapiseriju čija je šara dovoljno komplikovana i zanimljiva da uspešno podražava život. Čini mi se da je, ako postoji čitalac za dvadeset i prvi vek, ovo knjiga za dvadeset i prvi vek.

2. CHINA MIEVILLE: EMBASSYTOWN (2011)

Skoro savršena naučna fantastika, onakva kakva je, pod pravim zvezdama, umela da bude pre četrdeset godina, kakva bi trebalo da je danas i kakva će, nadam se, biti sutra. Ideja istovremeno oldskul i sveža, detaljno osmišljen i opisan nama potpuno strani svet, umešno izgrađeni likovi i zaplet, zanimljiva filozofsko-filološka meditacija na temu (ne)komunikacije i značenja jezika, kvantna fizika i svemirska avantura, potpuno novi vanzemaljci, potpuno novi ljudi, stare dileme, pametna razrešenja.
Istina je da je ovaj roman napisan pre Mjevilovog “Grada i grada“, iako je iz štampe izašao posle. Oba mogu da stoje rame uz rame kao dokaz piščevog talenta i rastućeg umeća. Britanski levičar sprema novi roman. Zove se “Railsea“ i jedva čekam da proverim hoće li zadovoljiti, ili možda pomeriti, visoke standarde koje je sam postavio.

3. JONATHAN LETHEM: THE CHRONIC CITY (2010)

Kažu: malo Sol Belou, malo Filip K. Dik. I stvarno: obimna knjiga koja prodire u suštinu velegrada i sudbina njegovih običnih i neobičnih žitelja (Belou), dovodeći usput u pitanje suštinu našeg postojanja i verodostojnost sveta u kojem živimo (Dik). Ne znam da li bi neko načinio bolji spoj dva ovako različita pisca. Ne znači da je Letem to učinio savršeno, ali će vas tigar sa naslovnice, o kojem ne smem ništa više da kažem, progoniti, baš kao i Letemove njujorčane, dugo posle sklapanja korica.
Preovladavajući utisak jeste da čitate dobru i važnu knjigu, čak i kada vas autor malo laže, gnjavi i vuče za nos. Uostalom, i Belou i Dik su to radili, pa šta?

4. GRAHAM JOYCE: THE SILENT LAND (2010)

Dobar pisac može da ostane dobar čak i kada je osrednji, jer će se, ako mu zamisao nije sjajna, izvući na to da zna da piše. Odnosno, uprkos izlizanoj ideji, nateraće vas da uživate u knjizi. Grozno, strašno, užasno. I što je bolji pisac, to će od bezveznije ideje umeti da načini bolju knjigu. Katastrofa.
“The Silent Land“ nema bezveznu ideju. Samo nije sjajna. Bračni par biva zatrpan lavinom tokom odmora u planini i, po oslobađanju iz snega i leda, shvata da u hotelu, odmaralištu, a možda i celom svetu nema nikoga. Džojs je dovoljno pametan da ne gnjavi usiljenim saspensom, ali ipak nastavljate da čitate, jer je putovanje važnije od cilja.
Toliko o idejama i umeću.

5. DARYL GREGORY: PANDEMONIUM (2008)

Prvenac dečka koji obećava (prvi od do sada tri), istovremeno omaž naučnoj fantastici koju smo čitali kao mali i roman koji pomera njene granice. Unutar korica sve miriše na požutele džepnjake sa tavana, ali se mladi Gregori igra s materijalom i sa lakoćom ozbiljne teme čini neozbiljnim, a petparačke priče pretvara u književnos’.
Susrešćete čak i Filipa K. Dika, glavom i bradom, kao i demone iz naslova koji su drugačiji nego što su vas učili u školi. Nedeljnoj ili onoj običnoj.

6. JAMES LEE BURKE: TO THE BRIGHT AND SHINING SUN (1971)

Bez starca nema udarca. Ova je napisana pre 40 godina, dok je još bio mlad, ali kao da je napisana danas. Odnosno, khm, bolje.
Prvo zapaženije delo tada budućeg majstora krimića je roman koji nije obeležen žanrovskim predznakom i govori o teškom životu rudara u američkoj zabiti u vreme kada su se velike kompanije tukle sa sindikatima. Ili zapravo to nikad nisu prestale da rade? Ne znam, ali mi je jasno da danas retko ko piše ovako: precizno, snažno, nadahnuto, sadržajno, žestoko, a da istovremeno nije pretenciozno, nafurano, urbano, angažovano i sve ostale ružne reči.
Ovo je prava stvar: književnost poškropljena ostacima viskija iz kazana za ilegalnu destilaciju skrivenog visoko u brdima Virdžinije, dokle čak i federalni helikopteri teško stižu i gde vatrena voda menja ostale namirnice kada zakasne dnevnice iz okna.
Ovo je prava stvar, a ne današnji kilavi pisci.

7. KAZUO ISHIGURO: NEVER LET ME GO (2006)

Današnji kilavi pisac. Piše lepo i dosadno, ali izgleda da spada u onu grupu koja ume da se izvuče. Nije pisao fantastiku u dužoj formi, sve do 2006-te. Nisam siguran da i sada zna da ju je napisao. Usput sam se svađao s njim, zamerao mu kako izlaže tu dirljivu pripovest o klonovima koje podižu u internatima da bi, kao odrasli, poslužili kao donori organa, pronalazio rupe u njegovom svetu, nervirao se zbog likova i njihovih postupaka, otpuhivao na povremene manirizme i kolutao očima na spori tempo, da bih mu na kraju većinu toga oprostio, jer se izvukao.
Ima pisaca koji bi ovakvu ideju iskoristili na grandiozniji način i izmuzli njene potencijale za uzbudljivi triler ili mučni horor, ali je potpuni odmak od toga zapravo najveći Išigurov uspeh. On je otrgao zamisao koja po svemu pripada naučnoj fantastici/hororu i obradio je na tih, skroman i sentimentalan, a opet veoma sadržajan i upečatljiv način. Odnosno, ispričao je priču koja je topla i ljudska, a da pritom nije ispričao tek neku toplu, ljudsku priču. Ako me razumete…

Želim vam toplu i ljudsku Novu 2012. godinu.