BRAKOMAT
Mašina izgleda standardno, metalni okvir sa tasterima i ekranom, ugrađen u zid opštine. Jedina razlika su dva proreza, za lične karte. Mladi par prilazi i proučava opcije:
ODABERITE JEZIK
To je lako. Mladi par se smeje.
ODABERITE AKCIJU:
SKLAPANJE BRAKA
RAZVOD BRAKA
UVID U STANJE
PODIZANJE ALIMENTACIJE
Mladi par ne okleva. Sigurni su u svoju odluku.
DA LI VI, D.T. …
DA
NE
Mladi bračni par pritiska tastere, sve do onog poslednjeg: POTVRDI.
“Eto“, govori mladi muž svojoj zakonitoj ženi. “Sad možemo negde na piće.“
“Samo da ima konobara, a ne onaj odvratni šankomat“, cvrkuće ona.
DA LI ŽELITE PRIZNANICU?
ŽELITE LI DA POSTANETE ULIČNI MILIONER?
Mladi bračni par šeta gradom, koji je njihov, osvojili su ga, osećaju se i hodaju kao kralj i kraljica, tog jutra su se uzeli, imaju papir u rukama, mašu njime kao da je praznična zastava. Popili su nekoliko koktela u Strahinjića Bana i malo im se vrti, noge su im lagane, hoće da polete.
“Čekaj, čekaj, čekaj“, govori mladi muž ženi koja bi da ga odvuče kući, na prvo bračno posle podne. “Da odigramo jednu? Šta nas košta? Možda nam se posreći. Kad će, ako ne danas?“
Bračni par prilazi automatu postavljenom na sred trotoara i muž ubacuje ličnu kartu u prorez.
DOBRODOŠLI, D.T.
SLEDI PITANJE ZA 100 DINARA:
M. JOHN HARRISON: EMPTY SPACE (2012)
ga/je pohvalite. Ako je osoba žensko, verovatno stoji pred vama sa uključenim epilatorom u ruci i pita vas da li želite da vam skine onih nekoliko zaista sitnih i praktično nevidljivih dlačica s leđa. Ako je, kojim slučajem, ta osoba muško, pa, verovatno stoji pred vama sa epilatorom u ruci i… Nije bitno. Keli Link je žensko, ali ne samo to: ona je luda žena. Samo što je to sada kompliment. Priče kao što su ove ne postoje. Pre Keli Link, niko ih nije pisao. Ima delova koje kao da je snimio Dejvid Linč, ili ih je možda komponovao Džon Zorn, ali više od toga ne umem da vam kažem. Keli Link fantastiku odvodi u iracionalnu bajku, u pomereni svet koji naoko deluje proizvoljno, ali zapravo poseduje veoma preciznu unutrašnju logiku, u lucidan san koji je i strašan i neodoljivo privlačan. Bilo da piše o zombijima koji povraćaju pidžame ili o topovima koji govore, ili možda o kamenim životinjama koje jašu mali ljudi, ona deluje savršeno ubedljivo i otvara vam čakre koje niste znali da imate. Godinama je fanovi preklinju da dovrši roman-prvenac, ali ona to odbija, izbacujući po nekoliko čudnih i čudesnih priča godišnje i uređujući izdanja za svoju takođe veoma zanimljivu izdavačku kuću, ‘Small Beer Press’. Obratite pažnju na ovu ludu ženu.
JULIAN BARNES: THE SENSE OF AN ENDING (2011)
MARGO LANAGAN: THE BRIDES OF THE ROLLROCK ISLAND (2012)
naracija biti površna i neuravnotežena, ili će se priča klimati, ili će likovi ostati nedorečeni, i tako ceo pokušaj postaje neprimetan, nepotreban i neuspešan. Grejem Džojs, kao stari majstor pisane reči, nije dozvolio da se to desi. Na svom sajtu nas je tokom 40 dana iskušenja vredno obaveštavao o napretku projekta, pri čemu se videlo da je posvećen radu, inspirisan, marljiv i metodičan. Po isteku roka se pohvalio gotovom prvom verzijom knjige – što je značilo da posao nije sasvim gotov. Posle dodatnog rada, dobili smo roman koji govori o svetu vila i vilenjaka u savremenoj Engleskoj, knjigu koja tranžira priču o onostranom bez da magični svet liši šmeka misterije. Ovo je jedna od onih knjiga koje ćete vremenom sve više ceniti, jer im je, kako se udaljujemo od njih, sve teže naći manu.
DARYL GREGORY: RAISING STONY MAYHALL (2011) Prvi roman u kojem se mladi Amerikanac u naslovu ne igra sa đavolom. U poređenju sa prethodna dva (‘Pandemonium’, ‘The Devil’s Alphabet’), ovaj deluje toliko bezazleno da čovek ne poželi da ga pročita. Čak ni kad sazna da je reč o zombijima. Ili pogotovo kada to sazna, ako, kao ja, nije neki ljubitelj raspalog mesa. Međutim, razmislite o naslovu… Zombi koji odrasta? Bidlungsroman o zombiju? To je već nešto drugo. To, koliko znam, nije previše obrađivana tema. I Gregori zaista ima šta da nam kaže, od Stony-eve, pa, smrti do njegove, khm, smrti. Priča o odrastanju u američkoj zabiti eksplodiraće u jednom trenutku u roman o globalnom užasu, onako kako je to, recimo, zamislio Džastin Kronin, samo ovde na nekoliko miliona stranica manje, što se pokazalo i dobro i loše: lepo je ne gubiti vreme na suvišnom tekstu, ali nije lepo kad se, u priči koja se širi, sve brže leti preko događaja. Ipak, ovo je dobar roman, koji, uprkos snažnijoj prvoj polovini, na kraju nudi neka veoma zanimljiva rešenja pitanja postojanja zombija, njihovog (a i našeg) početka i kraja.
tručnjak za istoriju i geopolitiku Azije, preciznije – njenu južnu obalu, Kambodžu. Nekad te svoje dve veštine sklopi u jedno, pa dobijemo izvrsnu kombinaciju kao što je roman ‘Air’, na kojem bi mu i Ijan Mekdonald pozavideo, a ponekad dobijemo samo jednu stranu, u ovom slučaju onu azijsku, tako da ovo nije fantastičan roman. Mislim, fantastičan jeste, ali nije fantastič… Jasno vam je. Radnja je vremenski razdeljena, na davnu istoriju, 12. vek, i život mudrog i za tu zemlju veoma važnog vladara, i na savremeni tok, koji se bavi otkrivanjem i spasavanjem zlatnih pločica sa vladarevim mudrostima ostavljenim narodu u amanet. Usput otkrivamo na šta Kambodža liči sada (devedesetih godina prošlog veka) i dobijamo nagoveštaj toga kuda će se kretati u budućnosti. Potresna priča sa upečatljivim lokalnim kolorom i likovima koji na trenutke liče na protagoniste filmova o Indijani Džonsu, a na trenutke na sumanutu ekipu iz Apokalipse danas. Ima onih koji se žale da zapadno tržište, umorno od samog sebe, istura u prvi plan priče o zemljama Trećeg sveta. Nekad ih pišu ‘zapadnjaci’, tako da je to u startu sumnjivo, a nekad ‘domoroci’, samo što se i oni trude da pišu kao ovi prvi, jer jedino tako dobijaju šansu da iz Zapad objavi. Zvuči kao da bi moglo biti istine u rečenome, ali ako i jeste tako, Rajmanov roman pokazuje da može i drugačije. Ovde nema nikakvog podilaženja i pojednostavljivanja. Sve deluje iskreno i iz prve ruke.
Bila je to velika i naporna avantura, mnogim čudima sam svedočio, mnoge dame spasao iz nevolje. Često sam se pitao hoću li izvući živu glavu, još češće pitao koliko ta aždaja uopšte može da ima glava. Proputovao sam celu zemlju, pa i šire, prešao sedam gora i sedam mora, leteo ka nebesima i spuštao se u podzemnu tminu, tukao se sa džinovima, razgovarao sa zmijama. Na kraju, posle mnogih nedaća, našao sam se u knjizi bajki za decu 21.veka, u izdanju Čarobne knjige.
